Стефан и његова мама Аделина чувају „Божурачку школу“ од затварања

Стефан и његова мама Аделина чувају „Божурачку школу“ од затварања

Топола – Када је пре осам година Аделина Павловић (39) дошла у Тополу, није ни слутила да ће једног дана бити поново у ђачкој клупи. Из далеке Албаније због љубави је дошла у село Божурња где је ступила у брачну заједницу са Зораном Павловић (56).

„Удала сам се за Зорана 2011. године. Лепо је овде, заволела сам Божурњу и Тополу, људи су добри. Имамо сина Стефана и свакога дана га водим у школу која је ту у нашем селу и моје дете је једини ђак. Ја му правим друштво, помажем кад изводи вежбе на физичком али и учимо заједно српски језик, јер ја још увек нисам савладала изговор и не могу сваку реч да кажем правилно“, прича нам Аделина.

Стефан Павловић, једини ђак у школи, фото: ТопПрес

Радни дан за Аделину није само учење са сином. Она се запослила као теткица и ради на одржавању хигијене у школи. За  њену  храброст да дође из далеке Албаније у Шумадију, као и за одлуку да описмењава сина у старој, за многе заборављеној школи и учитељица даје позитивну оцену.

Учитељица и Стефан се супер слажу, фото: ТопПрес

„За мене је ово био изазов и радо сам прихватила позив директора да из школе у Овсишту, пређем овде. И тамо је смањен број ученика па је остао учитељ а ја сам дошла да учим Стефана. Први пут се сусрећем са оваквим примером, да имам једног ђака али и да ту у клупи буде и његова мама. Стефан Павловић (7) једини је ученик али супер функционишемо, дивно је дете, препаметно. Зна енглески, по мало албански и српски меша јер му је мајка албанка, а отац србин али савладаће он то све. Аделина разуме српски, али тешко изговара речи, још увек  није савладала сваку реч да изговори јасно тако да је ово прилика уз сина да научи нашу граматику и правилан говор“, истиче учитељица Светлана Грујић.

Додаје да јој је жао што је Стефан једини ученик, јер је ускраћен за дружење са другарима.

„Да је бар још једно дете, нема са ким да изводи физичко, па му и у томе помаже мама. Стефан је талентовано дете, вредан је и биће добар ђак,“ рекла је учитељица.

Сеоска школа у Божурњи, „Божурачка школа“, на животни пут извела је на стотине ђака, представља задужбину Михаила Ђоке Павловића, трговца из Београда и саграђена је давне 1891. године. Из године у годину, број ђака се смањивао, и ове године као и претходих неколико, само један ђак.

Школа је задужбина Михаила Ђоке Павловића, фото: ТопПрес

„Родитељи се радије одлучују да своју децу упишу у школу у Тополи, првенствено због бољих услова у школи, опреме за рад, превоза до школе и сл. Тако смо дошли у ситуацију да смо имали једну девојчицу која је прошле године у Божурњи завршила четврти разред и сада је њеним корацима кренуо Стефан. Да су његови родитељи њега уписали у Тополу, сада би на школи био катанац“, рекао је директор ОШ „Карађорђе“из Тополе Ивица Миливојевић.

Он додаје да је једино у Божурњи један ученик, док у свим осталим школама на селу има више ученика.

ТопПрес

Божурачка школа, фото ТопПрес

 

 

 

KOMENTARI