Топола – Једна мука никада не иде сама, тако је и у породици Чолић из Љубесела. Самохрана мајка Љиљана (71) у скромној приземљуши брине о тешко болесном сину Александру (48) а пар километара даље у стану од исте болести болује и њена две године млађа кћерка Јелена (46). Њихова болест Morbus neuroni motori (болест моторног неурона), узела им је најбоље године живота и приковала их за постељу.
„Моја деца су била здрава, редовно су похађала наставу, били су добри ђаци. Аца је служио војску, живот нам је био нормалан и све је било у најбољем реду. Остала сам сама са њима кад су имали три и пет година, али борила сам се и никада нису били болесни. А онда изненада почела је наша агонија, прво Аца са 27 година, почео је нестабилан ход, из дана у дан стање се мењало на горе, како су одумирале ћелије мозга болест је показивала сву своју лошу страну. Оштећен му је вид, говор, не може да се креће, у почетку је могао да седи, чита новине сада је прикован за кревет и не може ништа. Не смем да га оставим самог, 24 часа сам уз њега, ако морам да одем до града ја платим жену да га причува“, прича за ТопПрес Љиљана Чолић.
Ова напаћена жена већ 20 година брине о болесном сину, а последњих 10 година и о кћерки. Брату и сестри ова тешка болест уништила је живот и сваку наду у боље сутра.
„Јелена је оболела касније, али ево већ десет година и она се пати као и Аца. Она је моје судбине, самохрана је мајка седамнаестогодишњег сина Николе, којег на жалост више не може да види због ове болести. Потпуно је слепа, не може да се брине о себи не устаје из кревета. Морала сам да платим жену да је пази јер ја сама не могу да се бринем о двоје одраслих људи, то је велика мука. Наши животи су се претворили у пакао, не знамо више да се радујемо. Ацино стање је све теже, потпуно је прикован за постељу“, каже дрхтавим гласом ова храбра мајка.
Љиљана се свих ових година бори уз помоћ добрих људи, како каже највише јој значи подршка и пријатељска рука, јер тада зна да није сама.
„Повремено нас се по неко сети, слали су нам Коензим Q 10, пакете за кућу. Српска братска помоћ из Канаде нам на четири месеца пошаље новчану помоћ. Бивши председник општине Драган Живановић увек ми је излазио у сусрет, помогли су да се асфалтира прилаз кући. Ја имам 14.000 пензију и исто толико Аца прима туђу негу. Највише купујемо памперс пелене, треба нам прашка 10 килограма једва траје десет дана. Хигијенска средства су увек потребна јер су обоје 24 часа у постељи“, рекла је Љиљана.
Ову породицу често обилази Срђан Срећковић из Тополе, он је, како Љиљана каже увек био уз њих и покушавао колико је могао да им помогне.
„Успели смо да им обезбедимо дрва за зиму, завршили смо и радове на терасама и кровној конструкцији, али породици Чолић треба још доста помоћи. Молим све добре људе који су у могућности да се одазову и помогну ову напаћену породицу“, рекао је Срђан Срећковић.
Број телефона, 064/ 03 36 608 – Љиљана, број жиро рачуна: 160 5300100242763-92.
ТопПрес