Топола – Први дан у школи, прва слова, буквар и оловка у руци свима су урезани дубоко у сећању, али генерацији 1978. годиште у сећању је поред тога и учитељ Милорад. Тачно 30 година његови ђаци га нису видели и нису му чули глас али упорност да га пронађу на крају се исплатила. Учитељ се састао са својим ђацима а емоције се не смирују ни два дана после тога.
„Од 1989. године нисмо видели нашег учитеља, нити смо могли да ступимо у контакт са њим. Чули смо да је негде у иностранству, тражили смо га путем Фејсбука али није било трага. Ја сам га чак и сањала и тај сан је био мотив да га још више тражим јер учитељ Милорад је за мене и моје другаре из школе био родитељ а не учитељ. Преко пријатеља смо се распитивали и покушали да га потражимо у околини Јагодине одакле је родом и успели смо да сазнамо да је на раду у Немачкој“, открива за ТопПрес Драгана Јовановић.
Драгана је једна од 11 ученика које је Милорад учио од првог до четвртог разреда. Сусрет са учитељем после 30 година описује дрхтавим гласом.
„Када смо га контактирали и пронашли договорили смо сусрет овде када дође на одмор и ето напокон смо се срели. Сузе нисмо крили ни ми његови бивши ђаци али ни наш учитељ. Емоције су нас савладале много година је прошло а као да је јуче било. Сећања су толико свежа и приликом сусрета са њим свега смо се поново сетили, наше шоловање и детињство уз њега не може да се опише речима. Увек је био брижан и пажљив, научио нас је тако мале шта је живот и шта је другарство“, истиче Драгана и додаје да је школовање у том периоду било доста другачије него сада.
„Знали смо да се играмо и да учимо кроз игру, учитељ нас је научио фолклор, водио нас је свуда, правили смо кућице у школском дворишту били смо срећни и безбрижни. Имали смо добре оцене, био је помало строг али нас је свему научио“, рекла је она.
Учитељ Милорад Маринковић је родом из околине Јагодине а у Основну школу „Сестре Радовић“ у Загорицу дошао је преко бироа рада. 16 година живео је и радио у овом малом селу надомак Тополе а потом је отишао у иностранство. Сусрет са својим ђацима после 30 година за њега је попут сна, како каже не може речима да се опише.
„Туга, срећа, усхићење, 30 година их нисам видео и сада као да сам сањао. Задовољан сам оним што сам видео јер сам успео да им усадим основе да постану добри људи, вредни су радни, имају посао, породицу и ја сам своју мисију испунио. Није важно само бити учитељ већ је важно бити им други родитељ, тај осећај сигурности и топлине, љубави коју деци пружиш они то осете и ето ни после толико година не забораве“, истиче Милорад.
ТопПрес