Велики српски шпијун Петер Брудерман

Велики српски шпијун Петер Брудерман

Чачак – Прве ратне године по Солуну се рашчуло о Петеру Брудерману. Како и не би кад је свака сила те 1914. имала у грчкој луци своју обавештајну службу и агенте, а тај аустријски војник је наводно у борби на Дрини био контузован и заробљен, али је упркос ранама успео да побегне из логора у Нишу. Сад је по солунским гостионицама приповедао да ће рат трајати највише један месец јер је Србија на коленима.

Он је, ето, рањеник невољник који проба да се збрине у великом пристаништу, тек две године раније ослобођеном од Турака. Приђе му човек и на српском, знајући за његове приче, и рече да се јави аустријском конзулату у граду. Овај оде тамо, прими га шеф обавештајаца Хофленер, разговарају на немачком.

‒ Бечлија? И ја сам ‒ рече Хофленер. Из које сте јединице?

‒ Пети пук 21. ландверске дивизије. Рањен сам на Дрини. Отац је Немац, Баварац, мајка Мађарица, ја рођен у Бечу. Живели смо неко време у Суботици где ми је отац имао браварску радионицу, ту сам научио српски.

Попунио је упитник о томе којим вештинама располаже. Уследила је, дабоме, провера аустроугарског конзулата, а из Беча у Солун Хофленеру ускоро стигао одговор: Петер Брудерман нестао ноћу између 9. и 10. августа 1914. приликом форсирања Дрине и преласка у Србију. Није на списку погинулих. Служио у 1. чети 2. батаљона 5. пука 21. ландверске дивизије 8. корпуса.

И тако добије улогу шпијуна који ради за Немце. Хофленеров послушко набави му одело, да 500 драхми за трошак и направе му свечану вечеру у „Сплендиду”, пошто је постао њихов агент. На банкет је дошао и генерални конзул Немачке у Солуну Холгел, са супругом Елзом, а појавио се и бугарски конзул Сљедков, са својом Цветом.

– Видим из упитника да сте студирали право у Бечу? ‒ знатижељан је Хофленер.

‒ Рат ме омео, нисам завршио.

– Учили сте и француски.

‒ Приватно, мој отац је желео да се бавим дипломатијом.

Сутрадан је један човек прерушен у грчког калуђера дошао у српски конзулат у Солуну и тражио одмах да види Михаила Банковића, који је био задужен за наше обавештајце. Скинуо је камилавку и загрлили су се. Био је то Милоје Петровић, лажни Петер Брудерман, док је прави Петер остао у логору у Нишу и за њега нико више није смео знати.

Каплар српске војске, по имену Милоје Петровић, студирао је правне науке у Бечу и Лозани, учио марљиво језике што му је ишло и ближио се час кад ће стрицу, трговцу из Тополе Алекси Петровићу, који га је школовао, моћи да каже: „Чича, постао сам учен човек. Благодарим на твојој помоћи.” Тешко рањен у бици код Куманова маштао је да се врати на студије у Лозану и ни слутио није да ће му се 9. августа 1914. живот окренути наглавачке.

Милоје је тада управо био у припремљеном транспорту за фронт против Бугара, кад стиже наредба да се хитно јави обавештајном одсеку Врховне команде. Сат касније био је у кабинету пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Ту је затекао једног мајора лепих уфитиљених бркова и приде младог човека у грађанском оделу. Убрзо је сазнао да су то мајор Воја Танкосић и резервни потпоручник Коста Војиновић.

Апис га упита које језике говори, а он ће:

‒ Немачки и француски одлично, енглески и италијански онако.

‒ Потребан нам је млад и храбар обавештајац.

‒ Спреман сам да служим својој отаџбини на сваки начин.

Ту ноћ проведену на Дрини у селу Курјачици, заправо на Ади, памти јер је Апис од мајора Танкосића тражио да како зна и уме зароби једног аустроугарског официра. Ту поруку је донео, вративши се од Аписа, каплар Милоје. Мајор Танкосић и један војник одоше кроз ноћ, преко Дрине и ускоро су отуда водили високог швапског старешину и његовог ордонанса. Онај официр рече да је генералштабни мајор, дрхти и моли их да му кажу хоће ли бити убијен. Милоје за име упита младог војника из мајорове пратње?

‒ Петер Брудерман, ордонанс господина мајора – рече овај.

У кабинету, касније, Апис се обрати Милоју:

‒ Имам за вас један важан задатак у Солуну…

‒ Нисам ожењен, имам само мајку и млађу сестру и једног стрица који ме школовао. Могу ли да знам шта ћу радити тамо?

‒ Јавићете се нашем конзулу Рајку Винтровићу. Солун је за нас веома интересантан, пун је свакојаких шпијуна. Обратите пажњу на бугарски конзулат. Видећете већ шта ту има, ко се све мува и ради за наше непријатеље…

Тако је млади Шумадинац, којем су биле само 24 године, кренуо стазом врхунске шпијунске каријере. По Аписовој заповеди био је и у пратњи старог краља Петра током Колубарске битке, касније и пратилац др Арчибалда Рајса, који му је пре рата предавао на студијама у Лозани.

Августа 1917. Француска врховна команда одликовала је Милоја Петровића оредном ратног крста са палмом за заслуге стечене у раду обавештајне службе. У акту српској Врховној команди наведено је да се „потпоручник Милоје Петровић одликује за подвиге у раду обавештајне службе и да је жеља генерала Сараја да му ово одликовање лично уручи на скромној свечаности”.

Генерал Морис Сарај, заповедник француске војске у Солуну рекао је да високо одликовање додељује младом потпоручнику због тога што је успео да у Солуну паралише рад аустријске, немачке и бугарске обавештајне службе, а посебно за учешће у акцијама на откривању злочинаца који су припремали атентат на румунског краља Фердинанда и откривању база немачких сумарена у Јадранском мору.

Француска команда у преписци око одликовања Петровића погрешно титулише као потпоручника, иако је био само каплар. Пошто није имало смисла да се у цивилном, дакле капларском оделу појави пред генералом и прими одликовање, Петровић је на предлог новог шефа српске обавештајне службе у Солуну, пуковника Калафатовића, одмах пре свечаности унапређен у чин потпоручника и на време му је обезбеђена одговарајућа униформа – забележио је чачански књижевник Антоније Ђурић у својој повесници „По заповести Србије”.

ТопПрес/ Извор: Политика, Гвозден Оташевић

KOMENTARI