Данас је Видовдан, један од најважнијих дана због догађаја у српској историји, али се за овај датум везују и многа веровања. Да ли знате шта све данас треба да се ради да би вам се „отвориле очи“?
Видовдан спада у непокретне празнике, а по старојулијанском календару кога се придржава Српска православна црква пада на 15. јун. Формално, славе се свети мученици: Вито, Модест и Крискентији, свети пророк Амос, преподобни мученик Дула, свети Јефрем – патријарх српски и блажени Августин – епископа Ипонски.
У православном календару не постоји дан свеца с именом Свети Вид (иако постоји тај ранохришћански светац кога правослани признају а Римокатоличка црква слави 15 јуна, али по Грегоријанском календару). Пре више од једног века, тачније тек 1892. године, Српска православна црква је Видовдан први пут унела као празник у своје календаре, стављајући га у заграду иза пророка Амоса и кнеза Лазара, чије је култове неговала.
Због тога што се један од најважнијих догађај у српској историји – Косовски бој, одиграо на Видовдан 1389. године, преплићу се историјска збиља и народни обичаји и веровања, па се косовски мит развијао упоредо с паганским култовима старог словенског божанства Вида.
ПАГАНСКИ КОРЕНИ
Корен Видовдана, као и светог Вида и осталих светаца је, наравно, пагански. Вид је у прехришћанско доба сматран врховним божанством, „Богом над боговима“, а сви други богови тек полубоговима.
Веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се касније настали Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који „отвара очи“.Било је, на пример, веома важно шта ће се тога дана видети. Оно што би човек тада видео, у томе би, по општем уверењу, касније имао успеха
У селима под Фрушком гором, на пример, на празник изјутра сељаци су се умивали росом и при томе говорили: „Ој Видове, Видовдан, што ја очима видео, то ја рукама створио.“
Сличан обичај забележен је и код Банатских Хера. Тамо су мајке на Видовдан доводиле своје кћерке до плота, а ове би се обраћале свецу: „Видо, Видовдане, што год очима видим, све да знам радити“.
У неким су крајевима износили на видело своје тапије и облигације, у другим су вадили новац из касе и бројали га.
Било је много поступака те врсте.
На Видовдан се могла видети и будућност. Тога дана се много гатало и прорицало. Као и у неким другим приликама, чиниле су то најчешће девојке надајући се да ће видети будућег изабраника.
У Босанској крајини девојке су уочи Видовдана брале црвено цвеће вид, као и модру виду. Убрано цвеће пред спавање су стављале под јастук и говориле: „О мој Виде, виђени, о мој драги суђени, ако мислиш јесенас (да ме просиш), дођи вечерас, у први санак на састанак.“ Веровале су да ће се то и догодити, да ће им будући муж доћи у сан.
Видовдан кроз векове: Шта се све Србима догодило
У околини Власенице девојке су уочи празника брале видову траву и припремале још понешто.
Наливале су воду у лонац који је купљен без погађања, затим узимале мало хлеба и соли, детелину са четири листа и једну тканицу коју би пребациле преко лонца. По завршеним припремама, девојка би пре спавања рекла: „Свети Виде и видова траво, отворите ми очи да видим свога суђенога. Ако је далеко, ево му детелина од четири крила, нека к мени долети; ако је гладан, ево му соли и хљеба, нека се наједе; ако је жедан, ево му воде, нека се напије; ако не може преко воде прећи, ево му ћуприје (мисли на тканицу), нека пређе.“
ВИДОВДАН И КОСОВСКИ БОЈ
Због тога што се један од најважнијих догађај у српској историји – Косовски бој, одиграо на Видовдан 1389. године, преплићу се историјска збиља и народни обичаји и веровања.По интерпретацији која се везује за традицију и мит Косовског боја, судар војски српских и босанских великаша против војске турског цара на Косову пољу је требао да се деси на дан када треба да се види ко је вера, а ко невера. По том миту се од тада тај дан назива Видовданом.
Кнеза Лазара Срби не памте само по храбрости у бици на Косову, већи и по задужбинарству јер је за живота изградио многе манастире и цркве.
Кнез Лазар Хребељановић, родом из Прилепца код Новог Брда, био је један од племића цара Душана. После смрти Душановог сина, цара Стефана Уроша, патријарх Јефрем крунисао га је за српског цара.
Владао је од 1371. до 1389. године и прогласио се за „господара свих Срба“, иако је био само један од равноправних и сукобљених великаша.
После Косовског боја тело цара Лазара сахрањено је у Приштини а потом пренето у његову задужбину – манастир Раваницу код Ћуприје.
Када је почела сеоба Срба, народ је са собом носио и његове свете мошти и склонио их у манастир Раваницу на Фрушкој гори. За време Другог светског рата 1942. године тело му је пренето у Београд, одакле је 1988. године премештено поново на Косово у манастир Грачаницу. Одатле је 1989. године пренето у Лазареву задужбину манастир Раваницу код Ћуприје, где и данас почива.
У српском народу Видовдан је и дан жалости, па је задржан обичај да се на овај дан не праве славља, не игра и не пева.
ТопПрес/ Извор: Мондо.рс