Било да славите Светог Трифуна или Светог Валентина, једно је сигурно: Љубав може да опије, као вино

Било да славите Светог Трифуна или Светог Валентина, једно је сигурно: Љубав може да опије, као вино

Дан заљубљених, 14. фебруар годинама је светски феномен. Тог датума православна црква обележава Светог Трифуна, а католичка, Светог Валентина. Први је заштитник виноградара и винара, а други је, према предању, тајно венчавао војнике, којима је у давна времена било забрањено да ступају у брак са својим изабраницама. Било да славите Светог Трифуна или Светог Валентина, једно је сигурно: љубав може да опије, као вино.

То су доживели, један од припадника лозе Немањића и угарска принцеза, али, прича није имала романтичан почетак. У средњем веку у феудалној Европи склапање брака из љубави није била привилегија припадника племства. Принцезе и принчеви тог времена ступали су у брачну заједницу по наређењу својих очева. Из политичких разлога. Захваљујући томе, престајали су ратови и стварани савези.

“У светлу такве институције политичког брака, нису изостајале средњовековна Србија и средњовековна Угарска, односно Мађарска“, казао је Рашко Рамадански, кустос, археолог Градског музеја у Бечеју и угролог. Међутим, историја бележи да се из једног таквог уговореног брака родила права љубав.

„Најпознатији такав случај код нас јесте брак између Стефана Драгутина Немањића и принцезе Каталине, или Каталин, на мађарском, Арпадовић. Тај брак је у ствари настао из политичке уцене, где је угарски краљ, отац Каталинин уценио Уроша и склапањем тог брака, како би он обезбедио своју јужну границу према Србији“, саопштио је Рамадански.

Љубав, ако је права и искрена, напушта наметнуте оквире, каже наш саговорник.

„Управо је брак Драгутина и Каталине запамћен и описан, опет онолико колико ми знамо о томе, као једна складна заједница која је изнедрила троје деце, међу њима и једног краља, Владислава II, краља Срема“, додао је Рамадански.

Њихова љубав овековечена је у фрескама. Оне се чувају у цркви Светог Ахилија у Ариљу. Приказане су и у књизи о црквеном зидном сликарству, аутора Драгана Војводића.

ТопПрес/ Извор: РТВ

KOMENTARI