Од античког времена били смо земља вина, а онда је једна ваш све променила: Како је Србију прославила шљива у 19. веку

Од античког времена били смо земља вина, а онда је једна ваш све променила: Како је Србију прославила шљива у 19. веку

На питање које је пиће и које воће карактеристично за нашу државу, много би грађана Србије рекло – ракија шљивовица и шљива. Уствари, Србија је земља вина и грожђа, тако је било од античког доба. Шљиву је избацила у први план, средином 19. века, мала ваш америчког порекла!

Од половине 19. до половине 20. века буба филоксера, налик биљној ваши, која је пренета из Северне Америке, уништила је од 70 до 90 одсто европских винограда. Помоћи није било, дешавала се винарска каталкизма. Страдали су и српски виногради и сељаци су почели да их крче. Али, шта посадити уместо винограда?

Шљиву, идеја је кнеза Милоша Обреновића. Ово је претпоставка како смо постали земља шљиве и ракије, а то смо постали тек након филоксере.

Историчар Драган Рељић, управник Задужбине краља Петра Првог на Опленцу, каже да је Србија земља вина, нарочито околина Тополе.

– Још од античког доба, овде су и римске легије поседовале своје винограде. У другој половини 19. века филоксера је уништила комплетне винограде овог краја, и целог света, страдало је и до 90 одсто винограда. Србија је тада донела одлуку да се преорјентише на шљиву и да се поваде виногради – објашњава Рељић.

На нашим просторима шљиве су гајене у средњем веку на манастирским и феудалним поседима, а од 13. века и на имањима сељака. У то доба највише су гајене крушке, јабуке, орах и дуд, па тек онда шљиве. Током турског периода воћарство се постепено развијало, а шљива је полако преузимала примат.

У време Милоша Обреновића улаже се много у развој шљиварства, а извоз шљива постаје уносан посао. Све до 1864. шљиве су коришћене, пре свега, за производњу ракије и пекмеза, а од тада почиње и њихово сушење. Сушена шљива била је намењена пре свега трговини.

Наглу експанзију шљиварство доживљава 1878, када је у Србији већина винограда већ била уништена филоксером. Тада се напречац повећава трговина шљивом, као и ракијом шљивовицом.

И земља вина постаје земља ракије.Ипак, нису потпуно одустали ни виноградари и винари. Док једни на месту искрчених винограда саде шљиву, други винограде покушавају да спасу открићем калемљења.

Филоксера је винограде уништила нападајући корен винове лозе и тако уништавала целу биљку. Али, амерички ентомолог Чарлс Валентајн Рајли схватио је да су америчке лозе отпорне и предложио калемљење европских врста лоза на америчке подлоге.

Након тог је почео дуг, мукотрпан процес калемљења сваке нападнуте врсте европске винове лозе, јер је то био једини начин да се спаси европско виноградарство од пропасти. У знак захвалности, француска влада доделила је Рајлију орден Легије части.

И српски виноградари почели су калемљење. Баш спасавањем винограда, у Србији је рођено калемарство као занат, објашњава Саша Чолић из Велике Дренове код Трстеника, села које је центар овог занимања у Србији.

– Ова огромна несрећа за виноградаре, која се слободно може назвати катаклизмом, довела је до појаве калемарства. Велика Дренова, и читав овај крај око Трстеника, видео је ту своју шансу. Осниване су калемарске задруге, још 1903. године, преко којих је ишао пласман производа. Некада се буквално свака кућа овде бавила калемарством и у бившој Југославији скоро да нема винограда или воћњака који није засађен садницама из овог краја – каже Саша Чолић.

Винари су калемљењем опстали, Србија је између два светска рата извозила квалитетно вино у Западну Европу и Америку, и данас има винарије које праве одлична вина.

ТопПрес/ Извор: Марија Раца

KOMENTARI