Чачак – Данас у 13 сати на гробљу Лугови, на вечни починак је испраћен бард чачанског и српског
новинарства Гвозден Оташевић. Сахрани је присуствовало неколико стотина пријатеља, сарадника, поштовалаца његовог лика и дела.
После дирљивих речи сина Драгослава на комеморацији у Скупштини града, још су потресније стигле у тужном писму ћерке Милене, која живи у Америци и која није могла да присуствује сахрани свога оца.
Милена Оташевић: Мој син личи на мене а ја на тебе, ти још увек живиш у нама
Од оца се писмом опростила и кћерка Милена која живи и ради у Америци.
„Драги оче,
Хвала на свему што си ме научио. Научио си ме да не мећем на се ђинђуве са траком, него жуте руже у те косе дуге. Научио си ме да будем лепа, да се свиђам сваком, али одвећ горда да живим за друге.
Научио си ме да је тишина златна. Знам да би требало много тога да кажем. А ја бих најрадије као ти – да ћутим. Па зато седим са сином у наручју поред Тихог океана. И слушамо тишину у којој си волео да живиш.
Знам да си волео. На свој начин. Знам да си частио све кад се ’Мали Ирац’ родио. Знам и да си показивао и гледао наше слике. То су чињенице, без обзира колико их ја избацивала напоље из куће и закључавала врата. Она иста врата где смо седели током летњих олуја и погађали који модел и боја кола ће следећа да се провезу путем за Ваљево.
Да сам добила динар сваки пут кад ми је неко рекао да личим на тебе, била бих богата. Баш зато што смо били исти, зато се нисмо ни слагали. Кажу ми многи да мој ’Мали Ирац’ личи на мене. Ставићу долар у касицу сваки пут кад то чујем. Јер ако он личи на мене а ја на тебе, ти још увек живиш у нама.
И онда када дође оно доба
у ком ће земља тело да ми скрива,
чућеш и опет са дна мога гроба:
Проста ти била моја љубав жива!
Твој Мали Гвозден и њен ’Мали Ирац’”
Павловић: Код Гвоздена је била само једна дилема, да ли је био бољи човек или већи познавалац свога посла
На последњем испраћају Гвоздена Оташевића, обратио се и његов дугогодишњи пријатељ, адвокат Светозар Павловић
„Нема даље казаљке су стале.
Драги пуковниче, драги Гоша, тешко је наћи речи са којима бих се опростио од тебе, једне људске доброте и племенитости, сједињене у твом лику.
Више бих волео да сам ја ту где си ти, а ти где сам ја, ти би то много лепше, духовније испричао ово што ја сада говорим.
Проћиће време, месец и година и тек ћемо онда схватити од каквог се данас блага опраштамо, одлази поносно и часно наш Гвоздене.
Ја бих најрадије да заћутим, јер ћутањем ћу више рећи а када занемим, тада се у мени нешто пробуди и тера ме као човека да смогнем снаге, разгоним тугу и бол да би утешио његову породицу, пријатеље знане и незнане, ко га није знао, није га волео.
Гвозден Оташевић је оставио дубок траг у српском новинарству. Од њега се учило, у позним годинама, при пензији он је направио један темељић у Гласу западне Србије са великим познавањем свога посла.
Код Гвоздена је била само једна дилема, да ли је био бољи човек или већи познавалац свога посла. Нема кога да није помогао, никога није оставио. Да причамо о њему и његовој каријери било би сувишно, јер то сви добро знамо, али изнад свега је волео и био посвећен обичном, малом човеку на кога ретко ко обраћа пажњу. Пактовао је и писао о богатунима, политичарима, успешним предузетницима али са њима није имао бог зна какву коресподенцију, било је то само официјално дружење.
Док сам седео на данашњи дан, 21. јуна, на комеморативној седници, питао сам Радмила Мишовића, које су истинске легенде у Чачку, одоговорио ми је, данас сахрањујемо једну. Ја сам се надовезао, а друга си ти, а он ми је одговорио, изгледа. Чачак и Чачани увек могу да се поносе на њих двојицу јер су они обележили град Чачак, својим модусом вивендијем.Не бих више нешто посебно рекао, врућ је дан, али знам да је Гвоздену много тешко било, што нисмо успели са нашим двојицом јунака, Драгомиром Грујовићем и Мирославом Мишом Радићем, ту се држава о њих огрешила, а то је и Гвоздену и мени доста тешко пало.
Драги Гвоздене, склопио си очи снене као да ово све што нас окружује није истина, није стварност, као да се дешава негде тамо далеко. Нема даље казаљке су стале.
Драги Боже, даруј нам свима снаге и помози нам, а ти свечани творче неба и земље, ти добро наше, отвори рајска врата царства твога и прими нашег Гвоздена, нађи му место у рајским дворима и утри сузе којима смо данас орошени.
Поклонимо се сенама незаборављеног и вечног Гвоздена, а нама остаје да кажемо, да ти је вечни покој душе и Бог да ти душу прости.
„Реч му је била убојито оружје, па је са много речи и испраћен“, казао је Милоје Стевановић, чачански привредник и дугогодишњи пријатељ који је такође упутио неколико речи…
ТопПрес/ ГЗС
