У времену када су људи све тиши, а муке све гласније, постоји човек који упорно враћа смисао ономе што зовемо – живот.

Гвозден Николић, репортер из Шумадије, свет посматра из угла обичног човека: са сеоских прагова, планинских котлина и заборављених сокака где приче не умиру – само чекају да их неко чује.

За њега новинар није онај који стоји по страни.

Он је онај који уме да приђе – до срца, до сузе, до руке која тражи помоћ.

Зато његове репортаже нису само телевизијски прилози; оне су сведочанства о људима који су пали па устали, сломили се па опет кренули.

А често су устали управо захваљујући томе што им је Гвозден пружио руку.

Добитник је бројних признања – Таковског признања, Сретењског ордена, Златног пера Друштва новинара Војводине, и поносни је почасни мештанин Девића на Голији.

Али награде не говоре ни упола као његова дела.

До данас је подигао девет кућа и збринуо једанаест породица без крова над главом.

Глувонемом старцу Лалу са Јавора био је једини глас и једини човек који га је чуо.

А рањенику са Кошара, Зорану Перовићу из Остре, човеку који је годинама живео у беди и самоћи, помогао је да поново постане домаћин – да устане из пепела ратне ране и врати се у живот достојан човека.

Дванаестогодишњем Радоју дао је оно што је најдрагоценије – веру у људе и осећај да није заборављен.

Гвозден верује да прича може да спасе човека.

Зато је стварао медије – међу којима је и Глас западне Србије, данас једно од најзначајнијих регионалних дописништава великих националних медија.

Његова идеја одувек је била иста: глас обичног човека мора да се чује.

ПРВА СНИМИЛА СПОТ ,,ГВОЗДЕН МОЈА ПРВА”

А да уме да ствара, сведоче и манифестације које је осмислио и утемељио:

-„Млечни пут“,

-„Царске и Танаскове дане“,

у оквиру којих је покренуо и фестивал дечије народне и родољубиве песме.

Обе су јединствене, посебне и трајне – као народни дух којем припадају.

А ипак, можда га најјасније описује оно што је урадио тихо, без помпе – на обронцима Сувобора, где је са синовима и породицом подигао малу цркву.

Камен са Кајмакчалана донео је на рукама, као завет пред прецима који су слободу платили животом.

Подигао је и крст – реплику оног са врха планине – да стоји као стражар сећања.

У једном тренутку изговорио је речи које носе тежину завета:

„Ову цркву подигао сам са својим синовима и породицом, а хвала Богу данас нас је четрнаест. Ово је наш траг у времену и велико неизбрисиво сведочанство о народу са једног сувоборског брега за наредних најмање десет векова. Ако ме питате шта ми је жеља – она је да ово постане манастир и да живи свој духовни живот у временима која долазе. Све заједно са једном малом алејом заборављених сељака, илити јунака, испод реплике крста са Кајмакчалана. Тај камен уношен је у светињу на врху те планине и положен на крипту јунака. Овде ћемо се молити за душе наших предака и њихове кости, расуте које-куде, можда и неопојане.“

У велики град дошао је сам, са супругом.

Данас његова породица броји четрнаест чланова – довољно да кућа буде пуна, гласна и срећна.

Његов траг је дубок и јасан:

приче које је подигао, људи које је уздигао, куће које је обновио, манифестације које је створио и једна мала црква на Сувобору – светионик за векове који долазе.

Гвозден Николић није човек од великих речи.

Али јесу његове приче.

И зато се за њега може рећи само једно:

он је један од ретких репортера који није само бележио судбине.

Он их је мењао.

ТопПрес/ ГЗС