Чачак – Данас је у сали Скупштине града Чачка одржан комеморативни скуп у част барда српског и чачанског новинарства Гвоздена Оташевића. Да одају дужно поштовање човеку који је својим делом на неки начин обележио једну епоху у граду на Морави, дошли су пријатељи, колеге, људи из политичког и културног живота Чачка, спортисти, али бројни актери његових рублика и чланака.
Тодоровић: Изгубили смо великог човека, породица ослонац и стуб, а град Чачак, последњег великог новинара
Члановима Оташевићеве породице и свим присутнима у сали обратио се градоначелник Чачка Милун Тодоровић који се осврнуо на своје одрастање које је у знатној мери обележио управо Гвозден Оташевић И коме се управо због тога до задњег дана обраћао са „професоре”.
„Ја сам имао ту срећу да у његовом комшилуку одрастам и да ме он води кроз живот, учи правим вредностима, углавном увек истини и да није све у животу црно – бело. Да увек треба наћи средину, треба размислити, саслушати и другу страну, поново размислити, па поново сести са људима и причати. Он је волео људе, волео спорт, волео је свој Чачак, своју породицу, а онда кад вам ништа не каже, онда вам уствари највише каже. Када ћути, када вас слуша, климне главом, мало се онако по оној његовој бради почеше, онда вам све каже”, рекао је Тодоровић.
Градоначелник се сећао и заједничких спортских догодовштина, али и ратних година.
„Имао сам ту срећу и задовољство да као млад момак одлазим са њим на неке турнире, волео је фудбал па је веома радо и често организовао нас млађе играче Борца да одемо и у Цагање, Јанчиће, Рошце и ништа му није било тешко и то дружење, ти дани проведени са њим у природи, наводили су нас да а наравно и мене да као млад човек схватим да постоји неко ко вас поштује. Када имате 16, 17 и 18 година то вам много значи. Можда смо се у последњих осам година најмање виђали и разговарали, имали смо неке своје ритуале. Пре тога деведесетих година прошли смо кроз сличне ситуације у тој несрећној Југославији и током распада те наше бивше отаџбине и веома смо слично размишљали. Прошли смо тешке тренутке, али увек са оптимизмом излазили из њих и тражили наду у будућности, у новим покољењима, у деци, пријатељима и у нашем Чачку. Као носилац Децембарске награде града Чачка, највишег одликовања које наш град може да уручи појединцу, Гвозден је то одавно заслужио а добио је пред крај своје новинарске каријере. Поред тога што је био новинар, он је био сјајан публициста, велики ерудита, књижевник, веома забаван, духовит. Имали смо ми неке карташке игре деведесетих година у којима га нико није могао победити, а поред тога што је био ванредно интелигентан, ваљда је то одлика интелигентних људи, био је и невероватно духовит. Изгубили смо великог човека, породица ослонац и стуб, а град Чачак, ја мислим без увреде, последњег великог новинара. Нека му је вечна слава и хвала за све што је учинио за Чачак”рекао је градоначелник Тодоровић.
Лепосавић: Поштовао је све, нарочито пољопривреднике и сиромахе, говоривши да њих можеш погледати одозго само када им пружиш руку да устану
Др Александар Лепосавић се осврнуо на заједничке дане проведене на Косову и Метохији.
„Знао сам га и знао сам ко је, јер само његове текстове знао да исчитам више пута, због тога што сам у њима налазио давно изговорене речи старина и умних људи из давног детињства, а које се данас скоро и не користе. Ипак, први утисак о ненаметљивом и скромном човеку када ме је давне 2005. године сачекао на улазу Института за воћарство, да договоримо текст о малинама, остао је до задњег дана нашег познавања и дружења. А од тада имао сам срећу да са њим проведем доста времена, највише на путовањима која су била честа, најчешће обилазећи наш народ на Косову и Метохији, приликом којих сам имао прилику да слушам човека спремног да, из некоме безначајне ситнице, испише најлепше репортаже о обичним људима и њиховој борби за останак и опстанак у најсуровијим условима у непријатељском окружењу.
Због тих ситница, Говзден је знао да претплати паприку везенку, Албанцу на пијаци у Штрпцу 2008. године, да би од њега сазнао како живе и због чега се они исељавају услед изневерених очекивања и насиља његових сународника. И да ми после тога призна да му циљ није био само разговор и да је платио већу цену јер су га везенке сетиле на његову мајку и незаборавни укус њене зимнице.
Интелектуалац поникао из народа никога није остављао равнодушним, било да се ради о најмањем детету или најпризнатијем научнику или уметнику. Поштовао је све, нарочито пољопривреднике и сиромахе, говоривши да њих можеш погледати одозго само када им пружиш руку да устану.
Са њим се никада није могло десити да ћутимо. Причао је о свему. Највише о породици и деци која су му много недостајала. Често је родитељски знао да ми каже да деца никада не излазе из срца и новчаника. А помагао је свима. Један његов наслов био је довољан да се нађу начини и сакупи помоћ за најмногодетнију породицу са четрнаесторо деце, који, како је знао да каже, живе у планинској нигдини и беспути Шар планине, одблокира рачуне Института због њива која се испречила између некадашњих власника и министарства или умешно провуче информацију о несташици малине на светском тржишту ин а тај начин помогне продају нашег најпрофитабилнијег воћа.Студент генерације и један од двојице новинара Политике коме је, од оснивања овог гласила, продужен уговор по стицању услова за пензију, је отишао онако како је и живео. Тихо и никога неоптерећујући.
Сазнавши вест о његовом одласку, а знајући колико ми је значио, његова коелгиница из Политике ми је касно синоћ послала поруку. Добро те је проценио. Недостајаће ти. А већ недостаје. Због свега тога и због свега што је за нас учинио нека му је вечна слава и хвала”рекао је Лепосавић.
Николић: Био је најмудрији и најхрабрији међу нама
Од Гвоздена Оташевића опростио се и његов имењак и колега Гвозден Николић са којим је покојни Оташевић провео последњих 15 година утирући и трасирајући пут редакцији Гласа западне Србије.
„Скоро 20 година смо провели заједно и мислим да је од првог дана једини човек који је веровао у нас и који нас није оставио до судњега дана. Био је најмудрији и најхрабрији међу нама и био је највећи међу свима које ја познајем. Такав је био. Такав је и отишао. И такав ће остати заувек међу нама. Хвала ти брате мој”, казао је Николић.
Драгослав Оташевић: Гвозден се сам позајмио Граду Чачку
У име породице окупљенима се обратио син покојног Гвоздена Оташевића, Драгослав који се како је казао „у име свог покојног оца Гвоздена Оташевића, и у име породице”, захвалио Скупштини Града Чачка, пријатељима и познаницима његовог оца који су сматрали да је начин на који се његов отац бавио послом који је најбоље знао да ради заслужио да се обележи једним оваквим скупом.
„Можда ће звучати чудно, али овај говор ће трајати дуже од свега онога што смо Гвоздден и ја разменили до мог одласка на факултет! Једноставно, у ’ретким’ тренуцима када бисмо се сретали, односно када би Гвозден Оташевић, као и сваки Гвозден Оташевић, долазио кући, слушао бих монологе свога оца о његовом животу, делове догађања којима је присуствовао, описе дешавања почев од основне школе, приче о сликарским факултетским љубавима…Трпео бих њушкања после прве журке у осмом разреду јер је сумњао да сам почео да пијем, а све што сам изговарао за то време је било: ’Нисам’, ’Али, нисам’, ’Пио сам сок од боровнице’ итд….што је, на жалост, све било и истина! Искрено, нисам прочитао ни део ствари које је мој отац написао…Као што свако дете не слуша своје родитеље, тако нисам ни ја свог! Међутим, имао сам прилику да дебатујем са својим оцем и један опус књига које је написао је и резултат онога што сам га убедио да уради. Да напише ствари којима је присуствовао! У последњих пар година смо Гвозден Оташевић и ја почели да разговарамо и да сумирамо утиске нашег односа. Јасно Вам је да су се ти разговори завршавали његовим устајањем од стола, будући да сам, као млађи, односио победе у тим генерацијским дуелима јер смо обојица знали да не можемо да вратимо време које смо заједно изгубили и да је све оно о чему говоримо само плод онога што је могло да буде! Наравно, нити је било шта изгубљено, нити постоје било какви нерашчишћени рачуни, Гвозден се сам позајмио Граду Чачку!
Да никога не прескочим, хвала Вам свима! Једна од ствари коју нисам запамтио јесте име једног пољског филозофа, макар је Гвозден тврдио да је пољски јер ја не знам пољски, није знао ни он, чија мисао је: ’Живот је само прост скуп будућих растанака!’ И ово је један од њих! За оца се може пронаћи подоста синонима, људи би рекли ’свој’, ’особењак’, па и ’намћор’, ’мани ме њега’ и тако даље, али једно молим све оне који слушају оно што о њему имам да кажем! Ја, као син, можда и субјективно, сматрам да Гвозден није ’неволео’ људе! Доста је ту било прича које нису преточене у књиге, а којих се сећам као петогодишње дете које чека оца да се врати после више од два месеца невиђања…
Гвозден Оташевић је свој живот посветио херојима Чачка и Србије, великим и малим…наравно да мали хероји и не постоје!? Гвозден Оташевић је волео људе, али није волео оно што је видео у њима! А видео је свашта! Неко од нас је и то морао! И као лични печат који имам да дам опроштају од свог оца после пређеног пута, иако нисам увек разумео, у једно сам уверен, служећи се терминима којима се он служио читав свој живот: ’Гвозден Оташевић је увек имао свој лични род, број и падеж.’ И од све тројице није одустао!”
ТопПрес/ ГЗС
