Те 1930. године кочијаш краља Александра Првог Карађорђевића дошао је са товаром грожђа из владаревих винограда пред капије Венчачке виноградарске задруге у селу Бања крај Аранђеловца. Требало је да, као и сви остали, стане у ред и чека предају грожђа. То је могло да траје сатима, читаву ноћ, чак и по два дана. Краљев кочијаш се побунио – зашто би краљ чекао ред као обичан сељак. Побуна није добро прошла, па је кочијаш добио батине и враћен је у ред.
Тако се бар прича подно Опленца и данас, скоро 90 година касније.
Захтев краља Александра Првог Карађорђевића, који је био један од задругара најстарије српске виноградарске задруге, да убудуће не чека ред за предају грожђа, остали задругари одбили су. Краља су сељаци избацили из локалне задруге, па је случај стигао пред суд.
И сељаци су пред судом добили свог краља! Тако се прича.
Да ли је легенда или истина да је у Краљевини Југославији закон тако добро функционисао да је сељак могао на суду да добије краља Телеграф је питао једног историчара и једног познатог винара.
Историчар Драган Рељић, управник Задужбине краља Петра Првог на Опленцу објашњава да је у чувеној Венчачкој виноградарској задрузи, основаној 1903. године члан био најпре краљ Петар Карађорђевић.
– То је за тек основану задругу много значило. Због тога су много лакше обезбеђивани кредити који су били потребни за развој задруге. Касније је члан био и краљ Александар, све до чувеног неспоразума са задругарима. Постоји анегдота да је проблем искрсао када краљев кочијаш није хтео да чека ред да би предао грожђе из краљевих винограда. Он се тада сукобио са сељацима из овог краја. После тога је краљ одлучио да направи свој подрум, али не због ароганције. Заправо сукоб задругара и краља наводно је завршио на суду, а парницу је изгубио краљ. Тек након тога је он направио чувену Краљевску винарију на Опленцу – објашњава Драган Рељић.
Божидар Александровић, чији је прадеда Милош био један од оснивача задруге каже да се сукоб са краљем одиграо 1930. године, када је управни одбор Венчачке виноградарске задруге наводно избацио краља Александра из одбора.
– Разлог је био што је краљ тада тражио привилегију за себе и своју производњу. Истина, он је у то време имао висококвалитетне сорте грожђа које је увезао из Француске, па је тражио да се грожђе вреднује и плаћа другачије, на основу процента шећера, а не само на основу тежине. Тако су и лоше сорте поистовећиване са бољима, што се краљу чинило неправедним. То је био један од захтева. Други је био да његова запрега и кола која довлаче грожђе не чекају ред. Тада се на предају грожђа чекало и по дан или два, по целу ноћ. Управни одбор није уважио његове захтеве и он се наљутио. Тада се ишчланио из задруге или су га они избацили, али пре ће бити да се ишчланио. После тога је почео да гради своју винарују – каже Александровић додајући да детаље око суђења између краља и сељака не зна.
Љубав српских краљева према виноградарству, најпре Петра Првог Карађорђевића, па његовог сина Александра, чувена је у Шумадији.
Још 1906. године краљ Петар Први Карађорђевић је у околини Опленца почео од сељака да откупљује земљиште и винограде. Брзо је схватио да то неће ићи лако, јер се у породицама шумадијских сељака виногради преносе с колена на колено и не продају тек тако. Шумадинцу по овом питању ни ауторитет краља није значио много ако не жели да продаје виноград. Стога је краљ Петар почео да подиже нове засаде. Доминирале су аутохтоне сорте – прокупац, скадарка, смедеревка, динка, жилавка, зачинак
Иако се краљ Петар „опекао“ о ћуд одлучног шумадијског сељака, његов син Александар Први Карађорђевић очито је поновио грешку – помислио да су краљеви виногради и грожђе битнији од сељачких. Након што су се сељаци из Венчачке виноградарске задруге оглушили о његове захтеве, одлучио је да на Опленцу сагради сопствени вински подрум. Тако је 1931. године настао Краљев подрум, дужине 45 метара, ширине 15, са капацитетом од 400.000 литара, на два спрата укопана под земљом.
ТопПрес/ Извор: Марија Раца