У срцу Шумадије, у селу Гледић, један заселак носи назив Ракија. Чувен је, по чему него по производњи овог пића. Ракија из Ракије је искључиво шљивовица од старе српске сорте црвена ранка. На њу се мислило увек када се помене шљивовица у народним песмама, кажу у планинском засеоку у који се може стићи само специјалним превозним средством – ракијамобилом!
Ракија је на врху Гледићких планина, између Крагујевца и Краљева. Овде су преци Драгане Вељовић имали воћњаке и пекли ракију од црвене ранке још 1887. године. А онда су Драгана и њен супруг Дејан, који живе у Краљеву, решили да врате славу црвеној ранки, краљици шљива, али и ракији из Ракије.
РАКИЈА ПО РАКИЈИ, ИЛИ…
– Легенда каже да је поток који протиче кроз заселак и у време највећих киша бистар као ракија, па је по томе назван цео крај. Према другој причи, када се моја фамилија Ђусић доселила у Гледић половином 15. века, на месту где су почели да копају темељ за кућу пронашли су лулу од казана. Како било, овај заселак и треба да се зове Ракија, јер је тло најбоље за шљиву ранку која је ракијска сорта. Овуда су у 19. и 20. веку ишли каравани са ракијом и свињама за Беч за Пешту – прича Драгана Вељовић о историји овог краја од само шест кућа.
Драгана и њен супруг пре 10 година одлучили су да оживе наслеђено имање на врх Гледићких планина, и отворе малу породичну дестилерију за производњу ракије од аутохтоних сорти шљиве – црвене ранке и пожегаче. Вељовићи поседују пет хекатара под воћњацима. Нисмо имали пара за велику дестилерију и производњу, а онда смо то преокренули у своју предност. Решили смо да „идемо“ на квалитет и мале количине, да ракију правимо од сорте шљиве која је одавде потекла и да је правимо на традиционалан начин. Желимо да заштитимо старе аутохтоне сорте шљива, првенствено црвену ранку, од нестајања и заборава. То је шљива која даје најбољу ракију, ону опевану у песмама – појашњава Драгана.
ТРАДИЦИЈОМ У СВЕТ
Црвена ранка свуда добро успева, отпорна је на све болести и доста издржљива. Произвођачи у Србији запоставили су је јер нема велике приносе као нове сорте.
– Наша максимална производња је 5.000 литара на годишњем нивоу, међутим последњих неколико година није прешла 2.000 литара. Држимо се квалитета и искључиво печемо ракију од шљива из наших воћњака, не откупљујемо шљиву нити меку ракију. На тај начин смо постали чланови светске „Слоу фуд“ организације, која се бори за коришћење „чисте“ хране чија производња не угрожава околину, хране карактеристичне за одређено поднебље, произведене по традиционалном рецепту.
Пре пет година наша ракија од ранке са Гледићких планина постала је заштићена од стране „Слоу фуда“ као президијум пројекат. То значи да свака флаша може да носи њихов лого, да смо препознати да је шљива ранка аутентична и аутохтона сорта која се гаји на Гледићким планинама, а ракија која се производи од ње се ради по аутентичној рецептури и на традиционалан начин – појашњава Драгана.
Ракија Вељовића, односно „Ракија из Ракије“ пече се на казану од 120 литара, а то су старински бакарни казани који ракији дају шмек какав не може имати ако се ради у већим количинама. Цела технологија производње је традиционална.
РАКИЈОМОБИЛ
А оно што није традиционално је туризам на врх засеока, у старој кући до које се може само џипом или ракијамобилом.
– Туристима нудимо опет само наше – природу, храну по старим рецептима, ракију. Страни туристи су одушевљени. Ми смо своје недостатке успели да искористимо као предности. Немамо асфалтни пут до куће, а пут који имамо је у веома лошем стању, па смо то превазишли тако што посетиоце возимо ракијамобилом. То је трактор који је прерађен да може да вози госте – каже Драгана.
Драгана и Дејан су пример како се уз мало мудрости и много рада може направити посао за будућност, сачувати заборављени заселак, али и стара српска сорта шљиве.
ТопПрес/ Извор: Телеграф.рс/ Марија Раца