Мале тајне великих мајстора: Да би ракија била бистрија цедила се кроз шајкачу

Мале тајне великих мајстора: Да би ракија била бистрија цедила се кроз шајкачу

Топола – Не зна се поуздано када су Срби почели да пеку ракију, али се сигурно зна да нема куће на селу која у свом подруму нема бар једно буре ракије. Уз чашицу овог напитка слави се и пева, и можда смо једини народ који од ракије прави чај и то познати „Шумадијски“.  Ракија се прави од различитих воћних врста а после печења потребно је да „одлежи“ у бурету.

„Ракију печем на стари традиционални начин како се то радило преко сто година уназад у мојој породици. После сакупљања воћа и стављања у каце креће ферментација тј. врење кљука. Непосредно по завршетку ферментације приступам печењу ракије.  Печење ракије од шљиве изводим на тај начин што прво печем меку или благу ракију. Тада се из кљука извлачи максимум алкохола колико је могуће, следећи корак је препек, односно вађење срца ракије. У казан се сипа мека ракија уз додавање 20 одсто хладне бунарске воде. Одваја се око два литра кад прво потече ракија и то се просипа, затим се пече до момента када из казана почне да тече ракија слабија од 40 степени. То што се добије је срце ракије. Добијена количина се сипа у храстово буре да одлежи око шест месеци. После тога се приступа  скидању степенаже, додавањем дестиловане воде. Кад се постигне жељена степенажа, најчешће око 50 степени, ракија се оставља да одлежи минимум шест месеци“, прича за ТопПрес Драган Јовановић из села Загорица код Тополе.

Нема куће на селу без бурета ракије, фото: ТопПрес

И управо у овом селу где је некада живео Карађорђе, и данас се сећају како се некада ракија цедила. Наиме, за време док ракија одлежава, у бурету се стварају честице које је замућују, а тако замућена ракија, нећете веровати, цедила се кроз шајкачу.

„Одвајкада се шајкача у шумадијским селима користила  да се кроз њу процеди ракија, била је свима доступна а од погодног је материјала. Ишло је далеко спорије, дуг је то процес. Али ракија је била кристално чиста, чак је кроз процес скинута и сувишна боја од бурета. Ракија се сипа у шајкачу, а затим кроз платно и у суд. У данашње време се користи вишеслојна газа, тако оде сва нечистоћа и добије се бистрина и карактеристична жута боја, као плод дуње“,  објашњава Драган Јовановић.

Драган Јовановић из Загорице и данас се сећа како се некада цедила ракија, фото: ТопПрес

Шајкача се прави од чоје, меког и дебелог сукна од ваљане вуне за израду одеће.  Носи се и лети и зими јер држи константну температуру главе. Оваква својства капе била су главни разлог да је Српска војска уведе у саставни део униформе војника прописом из 1870. године. Сматра се да је након Првог светског рата, односно у време Краљевине Југославије постала уз брич панталоне и копоран саставни део новог народног одевања. Масовно је ношена код сеоског становништва све до 1970-тих, а сада се носи углавном само као део народне ношње.

ТопПрес

Шајкача је свима била доступна и погодног материјала за цеђење ракије, фото: ТопПрес

 

 

KOMENTARI