Овај обичај се задржао из античког времена: Да ли знате зашто после гробља морате опрати руке?

Овај обичај се задржао из античког времена: Да ли знате зашто после гробља морате опрати руке?

Погребни обичаји које практикујемо, пренели су се из традиционалног модела културе у савремено српско друштво. Разликују се не само у различитим деловима земље, већ и од породице до породице. Ипак, постоји и један који се издваја својом општом прихваћеноћшу, али и античким пореклом. Реч је о ритуалном прању руку у повратку са гробља.

– То је још античко наслеђе. Породица која изгуби некога за своју средину постаје „нечиста“. Она је „начета“ породица која уз помоћ ритуала првих годину дана од смрти покојника, пролази кроз процес „очишћења“ – каже етнолог Весна Марјановић објашњавајући да је прање руку заправо спирање од смрти.

Она додаје да је гробље простор којим „влада нечистоћа“, те да руке перу сви, не само породица чији је члан умро.

– По повратку са гробља битно је не ићи истим путем, као и то да прво дође мушко дете које има и оца и мајку – каже истичући да се то чини у славу живота.
Опроштај од покојника

Приликом спуштања покојника у раку, чест је и обичај бацања бусена земље преко ковчега. Реч је о својеврсном опроштају.

– Први бусен је веза са доњим светом.

Породица остаје као копча између, зато њега треба да баци неко од најближих – каже етнолог истичући да неки наредни грумен земље може бацити ко год жели да се опрости.
Црнина

Према њеним речима, црнина се носи до годину дана. Ипак, постоје изузеци. Са невољама, страдањима, осипањем породице, има жена које се определе да доживотно носе црнину, поготово ако су изгубиле мужа, брата, децу – наводи примере одступања истичући да је обичај да се најближи поруше на 12 месеци колико је, према веровању, потребно да се породица опрости од свог умрлог члана.

Даља родбина то може учинити на 40 дана или шест месеци. Ипак ни ови периоди нису случајно одабрани. Први се тиче Исусовог страдања, други означава време потребно земљи да се слегне.
Обилазак гроба

Обичај „обилажења“ гроба најчешће је редован у првих 40 дана од момента смрти, у циљу измирења породице преминулог с неминовним одласком. Сада се махом и у градовима, првих 40 дана на гробље излази свакодневно да би се попалиле свеће. По веровању, оне треба да изгоре.

Уз тврдњу да је сваки крај за себе, те да свака породица има своје микроритуале којих се придржава, истиче да су негде постојале тзв. трећине, седмине и деветине.

– Народ је сада све то спојио уколико не иде свакодневно – каже додајући да овај излазак на гроб нема једнаку „тежину“ даћа које следе.

Уједно истиче још једну разлику. У првим данима по смрти, гроб обилази најужа породица. У случају 40-дневног помена, треба да се појави свако ко је присуствовао сахрани.

ТопПрес/ Извор: Србија Данас