Од 1. јануара 2022. године измене Закона о заштити биља предвидеће обавезну обуку свих корисника средстава за заштиту, њихово сертификовање, као и редовне контроле опреме која се користи при третирању воћа и поврћа. Ове новине пре свега имају за циљ повећање нивоа безбедности хране.
Уочи примене нових мера, фондација Ана и Владе Дивац иницирала је истраживање на узорку нешто већем од 1.000 пољопривредника у 116 општина у Србији, које је показало да се већина испитаника снабдева у пољопривредним апотекама.
Деведесет посто њих познаје прописано време између прскања и брања плода, али свега половина брине о такозваном дрифту, односно скретању капљица препарата са третиране површине. Трећина произвођача прати листу дозвољених супстанци у Европској унији, мање од трећине користи заштиту на раду.
„Што се тиче хербицида – користимо се механичким методама, значи окопавање и слично, да би се што мање користила хемија. А, што се тиче пестицида само против труљења – остало је прихрана“, објашњава Никола Стојиљковић из села Слатина.
Додаје да су, када су почињали свој посао, имали предавања у Градској управи, те да имају и литературу која се односи на воћарство.
„Министарство пољопривреде је кроз саветодавне службе пружило могућност услуге лиценцираних заштитара саветодаваца газдинствима потпуно бесплатно“, рекао је помоћник министра пољопривреде Александар Богићевић.
Предвиђа се да произвођаче и убудуће обучавају саветодавци, а уредно вођење такозваног дневника прскања биће бонус на субвенције. Овако би уместо одомаћеног израза „бацам ђубриво“ могли да пређемо на нешто прецизније.
„Примера ради, пољопривредници могу да купе онолико средстава колико су пријавили у својој биљној производњи – под површинама и одређеним културама, и да добију тачно потребну количину пестицида, ни мању ни већу, да би остварили прави ефекат и да се не би десило оно што знамо да се често дешава – ’ајде мало да појачамо, више да прснемо, имаћемо бољи резултат. То уствари не само да загађује саме производе, већ често лоше утиче и на приносе“, каже Урош Делић из Фондације Ана и Владе Дивац.
Ова тема отвара још једно питање – куда са амбалажом?
„Највећи део амбалажног отпада иде кроз комунални отпад и спаљује се, а са најмањим делом – око 10 одсто свега, поступа се на правилан начин, односно одлаже се до даље рециклаже“, рекао је проф. др Горан Малиџа из Института за ратарство и повртарство Нови Сад.
Отпад од пестицида једнако је опасан као и медицински. Док помешан са комуналним смећем тихо прети на некој депонији или плута реком – препорука пољопривредницима је да амбалажу пре одлагања макар добро исперу.
ТопПрес/ Извор: РТВ