Премда грађевински радници могу да зараде плату и до 1.000 евра, на градилиштима широм Србије их је све мање јер махом одлазе на велика, инострана тржишта где имају боље услове рада.

Тесар у Београду може да заради око 900 евра месечно, краниста око 1.000 евра, а армирач и мало више од те суме – ако је судити по подацима из огласа. Како наводе из грађевинских синдиката, то и јесу реалне суме када се прича о платама грађевинара у Србији. Осим тога, плате су у константном порасту, али то је изгледа недовољно да задрже домаћу радну снагу. Због тога на нашим градилиштима све више имамо раднике који долазе из Албаније и Македоније, док наши мајстори најчешће попуњавају радна места испод кранова у Немачкој, Аустрији и Словачкој.

– Плата ми је добра, али услови рада и живота у Србији нису. Имам око 1.000 евра месечна примања, али жена ми не ради, а ја се поломих. У Немачкој бих зарађивао око 2.500 до 3.000 евра месечно, што је велика разлика, а трошкови живота сем скупљег смештаја су исти. Једино што ме држи овде су двоје мале деце која су често болешљива, па се бојим да их одведем у још непознату земљу – каже краниста Ђорђе Граховац из Новог Сада.

Учешће грађевинарства и индустрије грађевинског материјала у расту српског БДП-а у првих седам месеци ове године је чак 24 одсто, што је највеће учешће било које индустрије у порасту БДП-а. Тај пораст прате и веће плате које су, по мишљењу синдикалаца, и даље мале.

– То није велики раст ако је обичан грађевински радник имао 380 евра плату пре неколико месеци, сада има 400. Гради се више него протеклих година, има и више инвестиција, али положај радника се није много побољшао. Нама су на градилиштима остали махом радници који имају више од 30 година радног стажа и због година не могу да оду у иностранство – каже Саша Торлаковић, председник Синдиката радника грађевинарства и индустрије грађевинског материјала.

Како додаје, српски радници имају жестоку конкуренцију код наших ближих и даљих комшија. Само Словачка тренутно тражи у Србији око 2.000 грађевинских радника, Немачкој званично фали 380.000, а незванично 1.200.000 грађевинаца, па су већ поједноставили добијање визе и процедуру одласка. С друге стране, у Србији данас раде румунски (на једном од највећих новосадских градилишта) и македонски и албански радници (махом у Београду).

Новосадски предузимач Небојша Марић сматра да много грађевинских фирми послује у сивој зони, због чега радници нису мотивисани да раде, а с друге стране млади су се одвикли од ових занимања и требаће времена да се то врати, иако је потреба на тржишту сада велика и плате добре.

– Друго, ова занимања нису била добро плаћена, а ту је и тежак и напоран рад. Радника фали све више, долазимо у ситуацију кроз коју су прошли Румунија и Пољска које су остале без својих радника. Видите и да наше грађевинске школе не могу да дођу до ученика, а одатле вам све креће. Због тога имамо пуно вредних, али не и квалификованих радника. Код нас су сви мајстори за све, старији обучавају млађе – каже Марић.

ТопПрес/ Извор: Блиц, Александар Латаш