Чачак – Индустријски начин узгоја стоке донео је свету бројне добробити, али оставља и све дубље рђаве трагове. Осиромашено земљиште, нарушене односе у природи, животиње које се тове у условима сталног стреса, дајући месо, млеко и јаја у којима се откривају остаци антибиотика и хемијских препарата за заштиту биља. Зато свуда, нарочито у деценији за нама, расте занимање за органску производњу која је у светским размерама знатно повећана, доноси „Политика” у штампаном издању.
Та врста гајења, за разлику од индустријске, захтева много више живог рада али и подразумева да је производ три или четири пута скупљи, и прописана је правилником ИФОАМ – а (Међународна федерација покрета органске пољопривреде). Шта стоји пред српским одгајивачима који пожеле да се укључе у овај посао?
– Потребно им је време за прелазак из једног у други начин гајења: за говеда и коње најмање 12 месеци, мале преживаре и свиње 6, овце, краве и козе такође 6 месеци, за живину у тову 10 седмица, за носиље шест седмица. Али, за њих је кључно питање избора расе и начина гајења. Речени правилник препоручује да се у органској производњи користе виталне врсте и расе, прилагођене на домаће услове и болести како би се избегли здравствени проблеми, толико чести у интензивном сточарству, као што су стрес, БСЕ вирус, спонтани абортус или тежак порођај са царским резом – каже за „Политику” др Милун Д. Петровић, ванредни професор Агрономског факултета у Чачку.
Искуства земаља у којима органско сточарство већ има традицију показује да узгој преживара који излазе на пашњаке и узимају кабасту храну – говеда, овце, козе – није већи проблем. Међутим, развој органског свињарства и живинарства иде спорије јер се користе велике количине протеинских хранива, те животиње су мање отпорне од преживара а заштита тежа. Поврх свега, иза њих остаје веће загађење средине.
– Још не постоје специјализоване расе или линије домаћих животиња намењене искључиво органској производњи, осим појединих хибрида живине за екстензивни узгој, и свиња посебно прилагођених гајењу на отвореном. Дакле, производња се мора заснивати на држању и узгоју уобичајених, изворних раса, које су заступљене и у индустријском начину това – вели др Петровић.
Он је недавно, уз сарадњу колега с факултета, објавио које би то расе биле препоручљиве за органски узгој на нашим просторима.
У говедарској производњи (Србија данас има укупно око милиона грла) најбоље је ослонити се на подолску и колубарску расу и бушу, и на домаће шарено говече у типу сименталца. У Европи, иначе, добре резулате у производњи органског млека дале су расе комбинованог типа (сименталска и смеђа) и млечног типа (фризијско црно и црвено – бело, џерзеј).
Органска производња у овчарству усмерена је пре свега на призводњу меса и млечних производа, али и вуне ради израде етно тканина, пошто се ова делатност често подудара са туризмом. У Немачкој је, рецимо, пример доброг коришћења природних извора тов јагњади расе виртемберг, која су на паши имала прираст од 38,5 а у комбинованом начину гајења 41 килограм годишње. У нашим условима, органска производња може се заснивати на различитим сојевима праменки, као што су сјенички, пиротски, сврљишки и бели метохијски, јер дају и месо и млеко и вуну. У козарству, за млеко и сир, најбоља је домаћа, балканска раса и њени мелези са санском и алпском.
Органско свињарство у Србији већ је заживело и темељи се на гајењу мангулица и прилагођених раса, велике отпорности и дуговечности, као што су црна славонска, моравка и ресавка.
У живинарству, основна разлика индустријске и органске производње односи се на начин држања. У принципу, хибриди у органском узгоју приказују нижу носивост и виши морталитет (Холандија). У Немачкој, Француској и САД је орјентација ка живини са помешаним својствима, која је ближа органском начину узгоја. У нашим условима, органска производња требало би да се заснива на држању и испустима споро растућих хибрида, али и домаћих, изворних раса кокоши: погрмуша, сврљишка, зајечарска, дечанска, сомборска капорка и банатски голошијан.
– У органском узгоју неопходно је обележавање грла, и прописано је правилником ИФОАМ – а. У неким земљама, Великој Британији на пример, води се посебно матично књиговодство за говеда у органској производњи – истиче др Петровић.
Иначе, правила органске сточарске производње у Сједињеним Америчким Државама јасно су одређена документом Органске трговинске асоцијације, у 11 тачака (у заградама је дато тренутно стање у индустријском начину производње):
Врста хранива – стопроцентно органско (није прецизирано), приступ испустима – обавезан (није прецизирано) приступ пашњацима – обавезан (није прецизирано), употреба антибиотика – забрањена (без ограничења), синтетички хормони раста – забрањени (рутинска употреба), употреба ГМО – забрањена (без ограничења), здравствена стратегија – превенција (лечење), законски регулисана производња – да, строго (и да и не), независна сертификација – да (не).
ТопПрес/ ГЗС, Г. Оташевић