Мангулица се полако враћа у оборе наших сељака

Мангулица се полако враћа у оборе наших сељака

Топола – „Чупава свиња“ како су је некад наши стари звали, је наша стара аутохтона раса. Временом је неоправдано потиснута меснатијим расама иако је њено месо, упркос томе што је масније, за људску исхрану здравије.

„Мангулица је код нас присутна још из времена Карађорђа. Раса која је најближи сродник дивљој свињи од свих раса које се данас могу срести код нас. Некада је била јако заступљена, касније на жалост  потиснута појавом хибридних раса. Последњих година се полако враћа у наше оборе и на наше трпезе. Месо ове свиње је изузетно укусно и софтано. Доста су масније од хибридних раса, односно  дају већи проценат сланине али треба напоменути уз доста мањи утрошак хране а самим тим и спорији прираст. Поред предности са здравственог аспекта, мангулица је и економична. Веома је скромна када је исхрана у питању, не користи се концентрат и тражи искључиво здраву природну  храну, кукуруз, прекрупу, зоб, јечам, јабуке, трава, жир и остатке из кухиње. Не захтева ни посебан конфор, не воли бетонске подлоге јер радо рије по блату“, открива узгајивач ове расе.

Мангулица има солидну плодност. Крмаче најчешће прасе од 6 да 10 прасади који као мали јако подсећају на дивље прасиће. Изузетно су добре и пажљиве мајке. Због низа предности домаћини се све чешће одлучују за ову расу па се мангулица полако враћа у оборе.

ТопПрес

Прасићи мангулице, фото: ТопПрес

Карактеристична по коврџама, фото: ТопПрес