Чачак – Полазимо ка граници, на Шабац и Дрину, на део великог светског ратишта где наш народ, жељан праведног места на сунцу, изражава жудњу за животом и слободом.
Верујући у своје право, и немајући других сила доли пожртвовања српски народ, кад му Беч 10. јула 1914. по упорном настојању кратковидога грофа Форгача постави дотле десет нечувених услова, тако смишљених да их „Србија мора одбити”, исправи се испред вековне аустријске империје.
Кад је енглески министар спољних послова, сер Едвард Греј, прочитао аутријски ултиматум Србији, узвикнуо је пред аустријским амбасадором у Лондону, грофом Мендесдорфом: „Ово је најстрашнији документ који је икада једна држава другој упутила”. Оно чега се цели културни свет грозио, мрачна аустријска дипломатија схватила је као чин изванредне мудрости.
Развитак малене Србије која у доба Метернихово није ни узимана у обзир, поставио је, полагано, питање о бити или не бити. Одбацивши 12. јула пету и шесту тачку аустријских услова, Србија је крикнула пред целим светом: „Бити, бити, сви наједанпут и по сваку цену”.
Идемо кроз Шумадију, освештано огњиште народних слобода. Не водите странца на другу страну већ проведите зеленом Шумадијом недељом око литургије. Мирише земља као мајчино недро, отавом биркају задовољна стада. А насред Шумадије, као крин на уснама, као круна на челу, стоји величанствена црква на Опленцу. Да је Растко Немањић од ових времена не би се кретао Хиландару. Као света страћара бди краљева задужбина над народом који ратује за слободу и словенство.
Још мало па ћемо прећи Колубару. Дан је на смирају. Спушта се вече и ћутке једна за другом појављују се и промичу крај нас прве слике рата: дуги возови, прашљиви весници, групице рањеника које односе у позадину. Лепа земља мршти своје чело. Назиру се облици Маљена, Борање и Медведника, тамо је граница.
Настаје делокруг војске и захват далеког топовског звука. Ноћ обвија пут, лепота је спустила трепавице, противник је на нашем земљишту, његов жуђени казнени поход се догодио.
Бечку мржњу према Србији није могла да умилостиви српска помирљивост као што су некад Валентијанови поклони спасили Рим, или Свете Геновеве што су заштитиле Париз. Над српском жетвом није овога пута бдио Јупитер Плувијус, као што Србији ништа не би помогло позније тврђење Лојда Џорџа, у његовим писмима из Шпаније „да светски рат није изазван сарајевским атентатом”.
Аустрија је хтела да једном засвагда уништи независност Србије. Једина земља која се томе одупирала братски и заштитнички била је Русија, иста она Русија којој је владика Стратимировић писао 1804. поводом Првог српског устанка у Шумадији: „Нема народа у поднебљу који би толико волео и тако био расположен према Русији и њеним владарима као Срби”.
Са том словенском, радосном надом на души, растајемо се са Шумадијом и приближујемо се Ваљеву” – забалежио је у својим сећањима Радоје Јанковић, српски дипломата и официр, Чачанин родом.
ТопПрес/ ГЗС/ Политика (Г.Оташевић)