Празник васкрсења Христовог представља темељ и суштину хришћанског начина постојања, јер Богочовек, Господ Исус Христос, истински умире за овај свет да би подарио људском роду дар окушања вечног живота, каже уочи највећег хришћанског празника Васкрса професор Православног богословског факултета, презвитер Србољуб Убипариповић.
Истиче да упркос веома сложеним друштвеним и политичким околностима у целом свету, вера у васкрсење и васкрслог богочовека Христа, не губи на актуелности већ је, како каже, свагда актуелна и “осмишљава и преосмишљава“ сваки период историје живота људског рода, било да је реч о временима када нам је мање или више тешко.
„Време у којем живимо показује неопходност да се што више, подробније и пажљивије промишљају поруке васкрсења Христовог, порука победе над смрћу богочовека Христа и порука да не постоји простор за безнадежност и за било какво туговање. Морамо бити свесни да живимо двојаким начином живота, на земљи, али и као житељи небеске отаџбине. Зато празновање највећег и најважнијег празника представља почетак, средину и крај нашег живота, ма у којој епохи да живимо“, каже Убипариповић.
Додаје да Васкрс красе бројне поруке које су више него јасне – мир, радост, а пре свега, љубав Божија и љубав Христова која, каже, представља полазишну основу за разумевање Васкрса, али и свих других празника.
“Као што нас учи јеванђеље по Јовану, Бог је тако заволео свет да је сина свог јединородног дао да, свако ко верује у њега, не погине него има живот вечни. И ми, верујући и исповедајући ту веру својим животом, али пре свега путем богослужбеног живота у оквиру наше цркве, потврђујемо и исповедамо да већ у овом животу бивамо достојни предукуса вечног живота и царства небеског, у Христу, са Христом и кроз Христа“, наводи Убипариповић.
Цитирајући Светог апостола Павла да је вера бесмислена, узалудна и без садржаја, ако нема васкрсења из мртвих, Убипариповић указује да долазак Христа на овај свет има јасан циљ, а то је, каже, тајна крста и тајна васкрсења Христовог.
„Заправо, када свако од нас постаје хришћанином или хришћанком, када се крштава и миропомазује у цркви Христовој, он се својевољно и без задршке опредељује да живи тајном крста Христовог и тајном васкрсења. Тако живимо цео наш живот на земљи предокушајући царство небеско и свечано прослављајући све празнике и све догађаје које је за нас извршио Богочовек Христос ради нас људи и нашега спасења“, каже Убипариповић
Додаје да се празнујући сваки празник, а пре свега васкрсење Христово, православни хришћани сабирају у црквама, храмовима, манастирима на заједничким богослужењима чији је врхунац и циљ света литургија као, како каже, тачка ослонца и „сабирно сочиво“ нашег живота.
Православни хришћани позвани су, каже, да се саберу у својим храмовима на празник васкрсења Христовог и да потом, оно што окушају или доживљавају на светој литургији – причешћивање речју Божијом и причешћивање телом и крвљу Господњем, пренесу у своје домове и у своје животе.
„Да љубав Христова и светлост истинског богопознања и светлост вечног живота просветли сва наша чула и целокупно наша бића и да, између две литургије, допустимо да се распети и васкрсли Христос усели у нас, да Христос дела у нама и да пројављујемо дела љубави која су видљива и која потврђују нашу веру“, истиче Убипариповић.
Васкрсу претходи Велики или Часни пост који је, истиче Убипариповић, прилика да православни хришћани суштински узму учешћа у једном изразу и догађају из живота Христовог, који је постио у пустињи 40 дана, да се интензивније моле и да 40 дана свог живота уприличе и уподобе Христу.
„Узимајући учешће у Христовом ходу ка Јерусалиму, у припреми за тајно страдање и тајно васксење, показујући подвиг, усрдну молитву, пост, покајање, промишљајући и исповедајући се, мењају свој живот на боље и бивају достојни похођења града Јерусалима и праћења Христа који иде на добровољно страдање ради нас и нашега спасења“,каже Убипариповић.
ТопПрес/ Извор: Танјуг