За увоз елитног и другог квалитета семена кромпира Србија годишње троши око три милиона евра, јер код нас не постоји установа која се бави таквом производњом. Поред тога, због увоза семена, домаће сорте кромпира – јелица, драгачевка и универзал – ишчезле су са њива наших произвођача, па тако данас свака прича у трговинама или на пијацама о „ивањичком“ или „драгачевском“ кромпиру – пада у воду. Може се само рећи да је холандско, или у мањој мери немачко семе никло на територији Ивањице и Драгачева, али никако да је реч о домаћем кромпиру.
Захваљујући Институту за биолошка истраживања из Београда, генотипови ових домаћих сорти, створених у Центру за кромпир у Гучи, сачувани су у њиховим лабораторијама, а због препознатљивог квалитета, у својим колекцијама чувају их и друге институције широм Европе. Постоје идеје да се производња семена занови у овој научној установи у Гучи, чији је рачун због дуговања од око 90 милиона динара годинама у блокади, али без помоћи државе, истичу некадашњи радници Центра, нема производње. Центар је лане преименован у Иновациони центар и добио је потпуно нови профил јавно-приватног партнерства између државе Србије (која је стопостотни власник) и једне приватне фирме.
Бивши директор Центра Милић Домановић казао нам је да се правни статус мора решити, јер је имовина државна, а дугови се нагомилавају, и то пре свега за неисплаћене зараде радницима који су отишли као технолошки вишак, као и за порезе и доприносе. Поред дугова које има, Центар има и своја потраживања (око 20 милиона динара), која не може да наплати од фирме „Семе“ а. д. Београд, због којих јеустанова и упала у кризу.
– Наш суноврат је кренуо када нам је забрањен рад на нашим парцелама на Голији, која је проглашена за природно добро. За то нам није дата никаква надокнада. Покушали смо да променимо локацију, да одемо на Пештер, али тамо су били екстремнији услови – објаснио нам је Домановић.
Наш саговорник додаје да је Центар нуђен Агрономском факултету у Чачку без икаквих обавеза, али понуда није прихваћена. Домановић сматра да су направили грешку, јер би овде студенти могли да долазе на праксу и да парцеле користе као огледно добро.
– Већ годинама увозим семе из Холандије и задовољан сам приносима. Не купујем семе од домаћих произвођача, који га нуде за мање новца, али сумњивог квалитета. За своју њиву узимам искључиво декларисано семе – рекао нам је Милан Јелић, узгајивач кромпира из Ивањице. – Куповао бих и домаће семе, али контролисано, и да је, наравно, цена иста. Да је скупље, сигурно га не бих куповао, колико год да сам патриота и да волим домаће.. Ја, ипак, живим од зараде.
ПРЕВАЗИЂЕНЕ
Озбиљни произвођачи кромпира из Драгачева и Ивањице истичу да су велики скептици када је реч о старим српским сортама, јер су оне, како кажу, одавно превазиђене. Додају да у свету постоји око 1.000 сорти и да се оне занављају на сваке две-три године, у зависности од диктата тржишта.
ТопПрес/ Извор: Вечерње новости, В.Илић