Бацамо тоне хране сваке године, али појефтињења иду на – кашичицу. Чак и када им рок употребе истиче, намирнице се нуде по ценама нижим од 30, веома ретко до 50 одсто, па велике количине заврше на депонијама. Пракса трговаца са запада Европе да се роба којој се приближава датум истека понуди купцима уз снижење од 80 и 90 одсто, или чак поклони, није се баш допала српским трговцима.
И Европа годишње баци много хране, тачније 80 милиона тона, иако чак 20 одсто њеног становништва живи на ивици сиромаштва. Колико намирница у Србији заврши на отпадима, нема прецизнијих података, али се процењује да сваки грађанин током 12 месеци одбаци 35 килограма хране. На нивоу државе то је око 250.000 тона, а трећина потиче из домаћинстава. Према неким рачуницама, сваки грађанин Србије у отпад „стави“ храну вредну око 20.000 динара, па тако четворочлана породица годишње у ђубре пошаље око 80.000 динара.
Највише бачених прехрамбених производа потиче из домаћинстава, али добар део трговинског асортимана такође заврши на депонијама.
– То ми стварно није јасно – каже Мирјана С., Београђанка. – На дан када истиче рок, кекс ми нуде јефтиније за 30 одсто. Још ме упозорава трговац да би требало да га поједем за дан-два, јер му је датум истекао. Сутра га не могу продавати, по закону. Зашто му нису спустили цену за 80 одсто? Као да ће га пре бацити, него му спустити цену.
Трговци не мисле баш тако. Потврђују да добар део хране заврши на сметлиштима, али не њиховом вољом. Тврде да по закону, све намирнице којима је датум трајања истекао морају да се униште.
– То би требало да ураде лиценциране фирме – кажу продавци. – Постоје лиценциране фирме за уништавање робе животињског, али не и за биљног порекла. Други проблем је тај што трговци уопште нису стимулисани да робу дају у хуманитарне сврхе, јер нисмо ослобођени пореза. Уништење хране би за трговце требало да буде толико повољно, да би то била најисплативија опција. Многа храна се не ставља на акције, јер је са произвођачима договорен повраћај робе. Не смемо ни да се договарамо са произвођачима око цене, јер се то третира као нарушавање правила конкуренције.
Како додају трговци, проблем у великим системима јесте и губљење времена у комуникацији на линији продавница, комерцијала и назад. Док пословођа пошаље захтев, па комерцијала одлучи, како тврде, прође време.
– Сваки већи трговински систем данас зна тачно када му се прода свака бананица – каже Петар Богосављевић, председник Покрета потрошача Србије. – Трговац у систему има прецизне податке о стању и истеку рока употребе. Нема потребе да се дописују комерцијала и пословође. Једноставно, наши трговци зарађују више него њихове колеге на западу, они су на одређеној роби већ зарадили у почетку продаје, па све што касније извуку је чист ћар.
Богосављевић сматра да би држава требало системски да реши тај проблем, по угледу на развијене земље света.
– Сетићете се када је неколико стотина торти, са истеклим роком употребе, које су наводно бачене на депонију, касније завршиле у малопродаји – прича Богосављевић. – А како се све врти око профита, онда би ту требало и ударити. Мислим да би уништавање такве робе требало да буде толико скупо, да им се не исплати, па би све учинили да робу продају пре тога. А ако је баце, требало би их дебело казнити.
Помоћ социјално угроженима
Српска „Банка хране“ је ове године из донација прикупила намирнице у вредности од милион евра.
– Тренутно имамо два велика стална донатора – каже Радмила Иветић, председница Удружења „Банка хране. – Трговинска кућа „Делез“ сваког месеца донира око 115 тона воћа и поврћа, које директно у маркетима преузима 70 удружења за социјално угрожене грађане. „Кентаки фрај чикен“ донира око 700 килограма замрзнуте пилетине. Када би се укључили и други трговци, могли бисмо да поделимо много више хране. Мислим и да би помогло ослобађање донатора од пореза за хуманитарна давања.
ТопПрес/ Извор: Вечерње новости