Србија спада у највеће произвођаче шљива на свету. Међутим, негативне последице климатских промена и дуготрајна изложеност многобројним патогенима, нарочито вирусу шарке, све више угрожава аутохтоне сорте. Због осетљивости према овој болести, пожегача је готово нестала из воћњака.
Ситуација са старим домаћим генотиповима, које су део наше традиције, додатно је отежана тиме што их комерцијалне сорте све више потискују, доводећи у питање њихов опстанак. Научници окупљени у пројекту ЦрyоПлум, који је подржао Фонд за науку, раде на очувању девет аутохтоних сорти шљиве применом криопрезервације.

Према речима др Дарка Јевремовића, са Института за воћарство у Чачку, поступак подразумева чување ћелија, ткива и органа на изузетно ниским температурама у течном азоту, на минус 196 степени. Под заштитом ће бити сорте белошљива, црвена ранка, црношљива, церовачки пискавац, драгачевка, моравка, пожегача, ситница и трновача.

– Први и основни корак у поступку очувања генотипова шљиве је селекција стабала из природне популације и њихова анализа на присуство вируса и фитоплазми – објашњава др Јевремовић.

– Следи увођење одабраних генотипова у културу „ин витро“, односно у лабораторији на вештачким хранљивим подлогама, у стерилним и строго контролисаним условима. Као почетни експлантати се користе лисни пупољци или резнице младих изданака. Материјал се стерилише и поставља на хранљиве подлоге за иницирање лисних розета и након тога за гајење и умножавање „ин витро“ изданака. Са њих се затим изолују врхови величине 1-1,5 милиметара који ће се чувати у течном азоту на минус 196 степени.

Наш саговорник истиче да се, пре директног урањања у течни азот, експлантати подвргавају читавом низу физичких или хемијских поступака, који обезбеђују уклањање воде из биљног ткива до одређеног нивоа, чиме се избегава формирање кристала леда и оштећење ткива у процесу брзог замрзавања и одмрзавања. Методе криопрезервације подразумевају употребу хемијских супстанци, као заштита ћелија од оштећења у процесу криопрезервације. Међутим, неке од ових супстанци су веома токсичне тако да је неопходно оптимизовати време излагања узорака том растворима, како би се добио што бољи опоравак када се „одледе“.

– Делови биљака се у течном азоту, теоретски, могу чувати неограничено – каже др Јевремовић. – На минус 196 степени сви физиолошки процеси у ткивима стају, те период чувања не би требао значајно да утиче на успешност регенерације биљака из криопрезервираних експлантата. После вађења из течног азота, што мора бити брзо, подвргавају се третману хемијским супстанцама које омогућавају опоравак и рехидрацију. Потом се постављају на хранљиве подлоге ради регенерације изданака из преживелих меристемских ћелија експлантата.

Доктор Јевремовић наводи да је вирус „шарке“, као најдеструктивнија болест коштичавог воћа, код нас присутан више од 80 година и велики број стабала шљиве је заражен. Неке сорте су толерантне на болест, могу се заразити, али нема штета у погледу приноса и квалитета плода. Он додаје да климатске промене, утичу на годишњи биолошки циклус воћака јер се скраћује период зимског мировања, а кретање вегетације и цветање почињу раније у пролеће. Екстремно високе температуре и дуготрајна суша угрожавају аутохтоне сорте, нарочито у нижим пределима и у екстензивним воћњацима који су најчешћи.

Значајна помоћ фонда

– Без подршке Фонда за науку не би било могуће реализовати пројекат – каже др Јевремовић. – Планирана истраживања подразумевају веома обиман лабораторијски рад, развој и модификацију протокола за мултипликацију и криопрезервацију, анализу биљног материјала… То изискује доста новца који бисмо врло тешко могли сами да обезбедимо. Истакао бих одличну организованост Фонда за науку и сарадњу која је на врло високом нивоу.

ТопПрес/ Извор: Новости