Чачак – Чланица Комисије за жалбе Савета за штампу, Љиљана Смајловић, напустила је заседање тог форума после одлучивања о притужби војне фабрике из Лучана, уз образложење да Комисија не поштује основне норме. Седница је одржана 30. августа у просторијама Савета за штампу у Београду, а присуствовали су Ивана Стјеља, Стојан Марковић, Владо Мареш, Петар Јеремић, Љиљана Смајловић, Вера Дидановић, Вукашин Обрадовић, Драган Ђорђевић, Златко Чобовић и Драга Божиновић.
Предузеће „Милан Благојевић – Наменска” а.д. из Лучана поднело је жалбу због тога што је портал, без икакве даље провере, објавио анонимни мејл о експлозији у том предузећу у којој су страдала двојица радника. Из расправе и одлучивања о овој жалби био је искључен Стојан Марковић, одговорни уредник портала „Озонпрес”. Златко Чобовић је оценио да предузеће заправо ништа не демантије, јер из жалбе произилази да је практично све што је објављено тачно и да зато не мисли да је новинарски Кодекс прекршен.
Петар Јеремић је рекао да мисли да је медиј, тиме што је накнадно објавио одговор, исправио првобитну грешку што није имао „другу страну” и додао да је реч о фабрици у којој је у последње време страдало доста људи, а која је пословично „затворена за медије”. Насупрот њима, Љиљана Смајловић је истакла да је спорним текстом „Кодекс прекршен у свему” и да је скандалозно да је тако нешто уопште објављено, јер није примењено ниједно новинарско правило, а не само да није поштован Кодекс.
Владо Мареш је, међутим, оценио да је медиј имао право да тако пише јер мора да реагује на то што људи страдају у тој фабрици, и додао да сама жалба представља демонстрацију „војничке самоуверености” да о нечему не треба ни писати ако они то не кажу. Смајловић је на то рекла да Комисија не одлучује о томе како је написана жалба, него како је написан текст Вукашин Обрадовић је навео да је њему спорно то што је портал објавио само мејл који је стигао, а да није ни покушао ништа даље да провери. Он је објаснио да је тај мејл у најбољем случају могао да буде један од извора, односно полазна инфомација коју би новинари даље истражили. Додао је и да је добро што је објављен деманти, али да и даље мисли да је Кодекс прекршен објављивањем инфомације и поставио питање шта би се десило кад би сви стално објављивали све инфомације које им неко достави мејлом, а да ништа не провере.
Вера Дидановић је рекла да верује да су у текст „уграђена” нека преходна сазнања о догађајима у тој фабрици, али да је, без обзира на то, очигледно да на тексту није било никаквог новинарског рада. Владо Мареш је одговорио да Комисија не треба да оцењује квалитет новинарског рада, већ да ли је прекршен Кодекс, на шта је Љиљана Смајловић одговорила да је више него очигледно да јесте. Након гласања, у којем се „за” одлуку да је Кодекс прекршен изјаснило троје чланова Комисије, двоје „против”, а четворо уздржаних, Љиљана Смајловић је истакла да не може даље да учествује у одлучивању на тој седници, јер Комисија не поштује основне норме, после чега је напустила седницу. Златко Чобовић је то оценио као крајње некоректан поступак и поставио питање да ли би Комисија уопште требало да се састаје, ако би свако излазио са седнице кад год му се не допадне нечије мишљење.
ГЗС
Власник и директор продукције портала „Глас западне Србије” Гвозден Николић поднео је жалбу Савету за штампу због тога што је „Озонпрес”, како је навео, са његовог портала преузео и, без сагласности и навођена аутора, објавио фотографију на којој је чачански адвокат Иван Ћаловић, на коју ауторска права има „Глас западне Србије”. Стојан Марковић је био искључен из дискусије и одлучивања и о овој жалби. Златко Чобовић је рекао да је јасно да је „Озонпрес” фотографију добио од особе која је на њој, а да је није „скинуо” са потрала ГЗС, па тако нема ни прекршаја Кодекса у вези са ауторским правима. Он је истакао и да овакве жалбе представљају злоупотребу Комисије и институције подношења жалби Савету. Вукашин Обрадовић је такође рекао да нема повреде Кодекса и да не разуме зашто неко уопште подноси такве жалбе. Комисија је, након расправе, једногласно одлучила да није прекршен Кодекс новинара.
Како доћи до сазнања ко је аутор одређене фотографије?
Ево шта о томе пише Јована Јоксимовић на интернет страници Адвокатске коморе Србије:
„Пођимо од ситуације, у којој наиђете на одређену фотографију која вам се допала. Желите да је објавите на сајту ваше фирме, али на фотографији није наведен аутор. Шта учинити у том случају? Захваљујући техници, данас постоји „гугл имаџиз” који поседује опцију за претрагу фотографија. Све што треба да урадите је да копирате линк фотографије и убаците га у поље за претрагу. Гугл ће наћи све локације на интернету где се та фотографија појављује. У врху претраге ће најверотватније бити сајтови са којих је слика почетно кренула да се шири, тако да се брзо може утврдити порекло и аутора фотографије. Наравно, уколико не успете да дођете до информације, немојте користи ту фотографију.
Који су механизми накнаде штета аутора уколико до повреде ипак дође?
Повреда ауторског права може бити имовинске или моралне природе. До повреде имовинских права аутора долази због неовлашћеног саопштавања ауторског дела од стране неовлашћеног лица. До повреде моралних права аутора долази када је фотографија објављена без назначења имена или псеудонима аутора и ако је саопштена у непотпуној форми.
Када до једне или свих ових повреда дође, аутор има на располагању опомену пред утужење и тужбу због повреде ауторских права. У оба случаја, аутор има могућност да тражи накнаду штете.
Пракса судова…
Судови, Закон о ауторским и сродним правима, тумаче и спроводе дословно. То значи да је за аутора довољно да приложи оригинал фотографију, било у негативу, било у дигитал фајлу, а целокупан терет доказивања у супротно пада на терет туженог, тј. онога које повредио ауторска права.
Што се тиче накнаде штете, из досадашње праксе произилази да судови опредељују износ у просеку око 50.000 динара за сваки вид повреде ауторских моралних права. Накнаду за имовинску штету, судови опредељују према Прегледу минималних накнада УЛУПУДС-а (Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије), увећану законском законском каматом од дана када је слика неовлашћено саопштена до дана исплате накнаде штете.
Овакву врсту заштите лакше је остварити ако до повреде ауторског права дође од стране привредног друштва, удружења и слично. Поприлично је тешко, готово немогуће, остварити ту заштиту, ако је до повреде ауторског права дошло од стране физичког лица.
Већина аутора ни не зна која су њихова права, па је ова пракса повреде без било какве заштите поприлично код нас распрострањена. Да би до неких већих помака дошло, потребно је организовати радионице, предавања радити на подизању свести аутора о својим правима, али и грађана о томе да све што је на интернету није бесплатно и без власништва.”