Чачак – Дванаест дана проведених на граничном прелазу Јагодин између Украјине и Пољске у вихору рата заувек ће остати у сећању младог возача камиона из Чачка. Владимир Белић има 24 године, а последњих годину дана теретњаке вози ка Русији и управо те туре и мимо тренутног сукоба важе за најопасније и најзахтевније. Из Србије је пут Русије, а преко Украјине, кренуо 22. марта, након чега је добио упутства да се због оружаних напада врати назад најкраћим путем. То је био прелаз са Пољском на ком вишедневна агонија почиње.
„Регуларна процедура изласка из Украјине траје око 20 минута, мислили смо да ће тако бити и овај пут. Међутим, након што смо цариницима предали документа рекли су да се возачи камиона паркирају са стране. Било је нас четворица из Србије, Македонци и Руси. И тада почиње прави пакао, дан по дан.. чекали смо да нам приђу и кажу да можемо кренути, али од тога није било ништа. После четири дана чекања на граници схватили смо да нешто дебело није у реду и да нам овде живот током ратног стања може висити о концу. Хране је било све мање, јер фрижидере нисмо напунили за ову ненадану ситуацију. Колега који живи у Украјини нам је доносио да једемо излажући свој живот опасности. Телефони нису имали добар сигнал, да би се чули са породоцим и пријатељима морали смо покушавати успоставити везу сатима“, прича Владимир за РИНУ.
Страх, неизвесност и осећање немоћи испунили су дане возача камиона који су се нашли на овом граничном прелазу. Како би привукли пажњу и на тај начин можда и спасили животе обавестили су јавност у Србији о њиховој муци и проблему.
„Само смо желели да се за нас чује, да виде људи шта нам се дешава да не би лако били збрисани са лица земље, а да то нико не зна. Током ратног стања и хаоса који влада у Украјини могло је бити потпуно неважно шта ће бити са возачима камиона заробљеним на граници. Ступили смо у контакт са Привредном комором Србије, Министарством саобрћаја и стално били на вези са нашим конзулом у Пољској“, каже Владимир.
Према првим информацијама које су имали, Украјинци су да би пустили српске возаче тражили гаранције да се они враћају у Србију и не настављају пут ка Русији. Кад су им те документе возачи предали на енглеском језику, цариници су их тражили у штампаној форми на званичном украјинском. И то су им уз помоћ конзула све доставили, али бахатости украјинских цариника ни ту није био крај. Без икаквог конкретног разлога остали су заробљени још читава четири дана. Живци су постајали све тањи, а стрепња све већа.
„Руске возаче су одвели, а њихови камиони су остали. Плашили смо се да иста судбина не задеси и нас, јер смо урадили све што су тражили али то није било довољно да нас пусте. Питали смо се шта даље. Цариник је у једном моменту дошао и рекао да ми Срби нећемо нигде. Два сата касније долази и каже нам да можемо да кренемо. Станемо на терминал, отварају нам приколицу и поново почиње њихово „иживљавање“. Нагласили су да терет који је уписан не одговара терету који је је био у приколици. И вратили су нас опет. Изгледало је као да овој агонији нема краја. После неког времена опет су нас послали на терминал и тада нас је цариник питао шта мислимо колико вреде наши животи. Тражио нам је 800 еура за, како је рекао, главе, а за камионе и робу то нас они часте. Дали смо новац и тада смо коначно упалили камионе и прешли границу“, присећа се млади возач камиона ових немилих сцена.
Српски возачи су једини који су успели преко границе да пређу са камионома и робом. Остали су прешли пешке, а у руске камионе су ушли украјински возачи и одвезли их. Два дана је Владимиру и колегама требало да преко Пољске стигну кући, а срећи њихових породица кад су их угледали након 12 дана заробљеништва није било краја. Иако веома млад, Владимира немили догађаји нису поколебали да одсутане од овог посла.
„Ово је само још једно искуство, возити камион није лако и тај посао може да обавља само онај ко воли такав начин живота. Тешко било јесте, напето и обојено страхом за голи живот, али такве ствари се дешвају. Следећа тура ми је опет ка Русији, за пар дана крећем у Москву, али овај пут не преко Украјине већ Литваније и Латвије. Пут јесте дужи, али је сада сигурнији“, закључује кроз осмех Владимир Белић.
ТопПрес/ РИНА