Ако током осталих дана у години стављамо шалу на страну, онда 1. априла имамо шале на све стране. Светски дан смицалица, подвала и вицева обележава се данас широм планете, као најпопуларнији нерелигиозни празник.
Иако важимо за духовиту нацију, чувено априлили је једино “наше” у овом празнику, јер смо читав концепт присвојили од западних земаља. Ипак, притиснути свакодневним бригама, често заборавимо на Дан шале, па га се сетимо тек кад нас неко насамари или добро “зезне”. Психолози нас стално саветују да нам је смех преко потребан и кажу да се, нажалост, све мање смејемо.
– Плашим се да не изгубимо онај добар, здрав хумор, који је срж нашег поднебља – каже психолог Мерица Буј Бјелогрлић.
– У парковима, на улици, у превозу, видимо све више намрштених, забринутих лица, а кад се на улици неко насмеје, онако, без разлога, сви се запитамо: шта му је, да није луд? Потребан нам је здрав смех, који би био израз неке виталности и духа који преживљава упркос тешкоћама. Нажалост, данас се све своди на подсмех, исмевање, а понекад чак и на понижавање.
Наша саговорница истиче да је очигледно да и код деце недостаје искреног смеха и пошалица, јер се, како каже, њихово дружење свело на друштвене мреже, интернет и паметне телефоне, због чега су игралишта скоро празна.
– Питање је да ли већина деце зна шта је 1. април, а и ако су чули за њега, не знам колико њих би се на неки здрав, дечји начин нашалило са другом или другарицом. Малишани из куће носе добру или лошу атмосферу, осмех или бригу на лицу, која се касније манифестује у школи, међу вршњацима. Све чешће смо сведоци вршњачког насиља, које почиње подсмевањем, прозивањем, чак и снимањем несланих шала које подмећу једни другима, а које могу имати озбиљне последице. За више смеха нам је потребна цела једна генерација која би то искоренила и неговала прави систем вредности – констатује Мерица Буј Бјелогрлић.
Историјат збијања шала на 1. април није сасвим познат, мада се, према неким тумачењима, верује да се овај својеврсни народни празник појавио крајем средњег века у Европи као “дан свих луда”, који је био општенародно весеље. Наводно се овај обичај појавио у 16. веку у Француској, 1564. године, а за оног ко је насамарен, имали су обичај да кажу да је добио “априлску рибу”. Поједини историчари верују да корени Дана шале сежу и до старог Рима, познатог и по томе што су тамошњи житељи умели добро да се забаве, смишљајући разне подвале.
ПРВОАПРИЛСКЕ шале су се одавно одомаћиле у медијима, још од 1957. године, када је на британском јавном сервису Би-Би-Си у ударном термину прочитана вест да ће швајцарски фармери, захваљујући благој зими и потпуној елиминацији опасног шпагети-корова, те сезоне имати богату бербу шпагета. Прилог је пратио снимак швајцарских ратара који беру шпагете са дрвећа, што је изазвало велику буру међу гледаоцима који су звали британску ТВ желећи да сазнају како да у свом дворишту посаде дрво шпагета.
ТопПрес/ Извор: Вечерње новости, Сњежана Видачковић