Зеоке у Драгачеву – Једаред годишње, јунак из Зеока био је гост на двору Карађорђевића о њиховој крсној слави, Светом Андрији првозваном, и лично га је позивао краљ Александар, објавила је Политика у штампаном издању.

Пријатељство је сковано на Солунском фронту где је тадашњи регент и командант Српске војске дознао за јуначки подвиг драгачевског сељака и наумио да га пронађе.
У једном затишју на фронту регент се изненада појавио међу Драгачевцима а јединица је, како доликује, постројена у част заповедника наше војске. Карађорђевић је поздравио ратнике и затражио да из строја изађе Ђуновић и загрлио га.

Сељак је ускоро овенчан Златном војничком Карађорђевом звездом са мачевима и ставио је изнад раније већ стечених одличја за јунаштво. Кад год је командант наишао поред Ђуновићеве јединице позивао је одважног Зеочанина да попричају и да га угости.

Ратник је после Велике војне био рабаџија и воловима из Чачка дућанџијама у Драгачеву превозио индустријску робу, а тамо враћао кромпир, јабуке и крушке.
Кад је освојена слобода Александар, сада краљ Срба, Хрвата и Словенаца, пролазећи аутомобилом кроз српске пределе, приметио је Ђуновића како је поред друма испаличио волове и ставио сено преда њих.

Ове редове нижу писци споменице „Драгачевци овенчани Карађорђевом звездом”, додајући да су 2010. прибележили казивање Слава Николића, земљоделца и књижевника из Зеока, који је овако сведочио о поратном сусрету краља и ратника:

„Побогу, Ђуне, зар ти немаш боље волове. Ови су ти ситни, неухрањени.
– Немам, ваше величанство.
Пошто се поразговараше о здрављу, краљ извади неколико новчаница и метну рабаџији у шаку, те га поздрави и вели:
– Купи, Ђуне, боље волове.”

А како је сељак ратовао да се назрети из окршаја на Добром пољу 1. септембра 1918, по опису књижевника Младена Ђуричића и ратног извештача са Солунског фронта:
„Пламти цела планина, огрезла у живи огањ, сав у језивом пропињању и залетању у небо. Са Сокола па до Кравице, целом ивицом бугарско – немачких ровова кључа прави вулкан и усијану лаву баца под облаке, пропиње се све више. Експлозије се сустижу и гоне једна другу све јаче. Упаљен дан.

Пламти цело Добро поље а око нас, испод њега, тешка, страшна тишина. Дајте ми највеће слово какво још није замислио човек, да запишем овај дан, ово величанство ужаса и лепоте.”
Био је то само један дан борби на Солунском фронту, у којима се истакао Михаило Ђуновић.

На сеоском гробљу Скок у Зеокама, епитафом је најкраће исписан животопис овог јунака српскога:
„Михаило Ђуновић, поживе 58 г. Умро 19 – XI – 1939 г. Учествовао у свим ратовима 1912 – 1918 Одликован са Карађ(орђевом) звездом и многим другим одликовањима. Спомен подижу супруга Софија и син Добросав.”

ТопПрес/ Извор:  Политика, Г. Оташевић