Мирослав из Клоке направио џиновски опанак и то број жездесет, овај српски реквизит краси многа етно домаћинства

Мирослав из Клоке направио џиновски опанак и то број жездесет, овај српски реквизит краси многа етно домаћинства

Топола – Српски опанак  се ретко среће, али још ређи су они који их праве иако је овај  реквизит обишао  све континенте и прешао пут преко Проклетија и Албаније. Српски сељак га је носио на њиву, али и на богослужење и  радо се у њему заиграло колце уз  двојку.

Мирослав Павловић из села Клока код Тополе, са својих петнаест година савладао је овај занат учећи од свог оца и један је од ретких опанчара у Србији. За неколико деценија свог рада успео је да направи преко 10.000 пари ове традиционалне обуће која се сада углавном користи за Културно уметничка друштва.

Фото: ТопПрес

„Није лако направити један пар опанака, јер се све ручно ради. У зависности од модела и калупа, броја обуће потребно је и по неколико сати седења и штрикања. Махом се праве од праве јагњеће коже, и углавном се деле са или без пертли. Пертлашице којих је влашки крај препун, или опанци са врхом који су заступљени највише у срцу Србије, тачније у Шумадији. Не кријем, најтеже је направити прави српски опанак, он је симбол народа који је прегазио читаву Албанију и стигао до Крфа“, казао је  Мирослав Павловић.

Али, оно чиме се овај Шумадинац дичи јесте опанак који није за свачију ногу, већ због своје величине краси многа етно домаћинства и својом лепотом подсећа на нека прошла времена.

Фото: ТопПрес

„Направио сам толики опанак који одговара само оном ко може да обује патику број шездесет. За то ми је било потребно преко пола квадрата коже, око 100 ексера и преко пет сати рада. Онај који се јави да га може обути, да му буде таман – поклонићемо га, али за сада га користимо само као изложбени примерак и често га траже за етно домаћинства као украс“, додао је овај опанчар.

Не може да изостави да посла нема као раније, али ипак се ради и нема намеру да одустане од свог заната. Међутим, мало је оних који желе да се баве овим послом сматрајући да су опанци изашли из моде.

„Највише пазаре културно-уметничка друштва, и хвала Богу да је корона иза нас сада, па се масовно људи окупљају, играју коло и купују опанке као саставни део народне ношње. Некада смо сву сировину набављали у Руми, међутим од када су се времена променила, ја сам материјал почео куповати у Италији“, додаје Мирослав.

Фото: ТопПрес

Његови опанци обишли су читаву Србију, Европу, али и свет. Захвљајући препознатљивом раду и надасве квалитету, аутентична српска обућа стиже запакована на кућну адресу.

„Нема тачке на овој земљаској кугли где не можете зачути звук нашег опанка као симбола, од Америке до Аустралије, па чак сам слао и у Африку у њихова племена, али су то биле мале поруџбине“, каже Мирослав и поносно истиче да је занат научио од свог деде и оца и са својих десет прстију успео је одржи породицу.

ТопПрес

Фото: ТопПрес

Фото: ТопПрес

KOMENTARI

TOPPRESS: 0
DISQUS: 0