Шта је то што је човек створио да му служи, а да није угрозило његову животну околину? То је воденица. Представља готово савршен изум. Грађена је од дрвета и камена, користи воду као енергију и могла би да егзистира још 2.000 година, ако би човек имао правилан однос према њој.
Тако о воденицама пише Милутин Дедић, сликар, историчар уметности и путописац у својој књизи „Воденица божија и ђавоља“. На исту тему крагујевачки Завод за заштиту споменика културе објавио је публикацију „Воденице Шумадије“, да би сачувао сећање на старо градитељство.
МЕХАНИЗМИ ОЧУВАНИ 300 ГОДИНА
– На срећу, воденица још увек има доста, али на несрећу, већина је у врло лошем стању – каже етнолог Јелена Муњић која је у музеју, кући Проте Милоја Барјактаревића у Крагујевцу, отворила изложбу фотографија „Воденице Шумадије“.
Представљено је 19 воденица које су саграђене крајем 18. и током 19. века у селима око Крагујевца. Већина их данас није у функцији, али механизми за млевење жита су углавном сачувани. Уз извесна улагања сваку од њих би могло активирати, каже Јелена Муњић. Воденице су сведоци технолошког наслеђа Србије, због тога су значајне и треба их сачувати. С процесом индустријализације и расељавања становништва са села, престала је и потреба за таквим начином производње брашна. Педесетих година прошлог века воденице полако почињу да губе своју функцију – објашњава етнолог.
А само на реци Сребреници, која са планине Рудник тече пут села Страгари, некада је било чак 50 воденица.Реч је о воденицама у селу Љубичевац, које представљају најзначајнију целину сачувану у овом делу Шумадије. Од некадашњих 50, данас је сачувано осам. Неке од њих су имале и улогу ваљарица за ваљање сукна. Грађене су у 19. веку. У основи су правоугаоне грађевине на високо надзиданим темељима од камена.Зидови су им грађени делом од брвана, а делом од плочастог камена. Кровни покривач је углавном бибер цреп – објашњава Јелена Муњић. Од осам сачуваних воденица, данас је у функцији само једна – Цицићева. Пре неколико година Телеграф је посетио и на дрвеним вратима воденице и воденичном кошу затекао урезбарена имена купаца и датуме посета. Неки су од пре Другог светског рата.
Воденица се покреће ланцем, зачује се звук чекетала, наспе кукуруз и брашно „потече“, објаснио је тада власник воденице Мирослав Цицић.
НАД ВОДОМ, ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА
Оно чему је он тада сведочио, а потврђује и етнолог, је да су воденице пре 300 година биле и главно место окупљања. Када много сељака дотера запрегом пшеницу и кукуруз ваља сачекати ред, некада и читаву ноћ. А ноћ је дуга, таман за приче или сусрет са оностраним.
Приче о мистичним силама и оностраним бићима везане су за сваку воденицу. Разлог је место где она мора да буде сазидана – на рекама и потоцима. Према народним веровањима, реке су заправо прелаз између овог и оног света. Када је човек на једној обали, он не зна шта је на другој, мора да пређе воду да би стигао на другу обалу.
То је од памтивека асоцијација на прелазак из овог у онај свет. Због тога су настала веровања да се у воденицама окупљају душе оних који су отишли с овог, а нису стигли на онај свет, нису прешли с једне обале на другу него су негде између, над водом, у воденици. Тако су настале приче о млинарима и мештанима који су наводно виђали вампире, виле, самог ђавола – објашњава етнолог.
ОКУПЉАЛЕ И ХАЈДУКЕ И ПАРТИЗАНЕ
Воденице су биле у власништву виших слојева, цркве, богатих сељана. Биле су пре свега производни објекти, али и састајалиште сељака, хајдука и место за договор. Петрова воденица у крагујевачком насељу Грошница била место окупљања партизана, односно место где је комунистичка партија 12. јула 1941. године донела одлуку о почетку борбе против фашизма у Шумадији.
У попису из 1867. године забележено је чак 7.125 воденица. Данашњи стручњаци не знају тачан податак колико их је остало. Због тоге је крагујевачки Завод за заштиту споменика културе и покренуо едицију „Наслеђе“ у оквиру које каталошки представља сегменте културног наслеђа Шумадије и Поморавља. Да се не заборави.
ТопПрес/ Извор: Телеграф.рс, Марија Раца