Горњи Милановац – Све више је младих неожењених људи по српским селима. Један од њих који у граду има кућу али не жели да остави очевину и дедовину је Зоран Мирковић из села Коштунићи који већ годинама води и градски и сеоски живот. Кућа у Горњем Милановцу му служи за становање јер је запослен у локалном предузећу али ужива у сеоској средини, тамо где су му рођени преци, чукундеда, деда, отац и где је одрастао.
И док, може се рећи има сређену имовинску карту, солидан посао и налази се у пуној снази и пуца од здравља, љубавни живот му је прилично оскудан.
Наиме, иза себе има један неуспели брак из којег има кћер. Са супругом се одавно разишао и жели јој сву срећу док за ћерку каже да је његов понос.
Међутим, жеља му је да под сувоборске висове и у његов дом стигне једна нормална особа која се неће стидети да засади башту или убере свежу воћку у селу и прошета авенијама у оближњем граду где има кућу.
„Искрено речено желео бих да упознам жену која је ведра, насмејана, којој неће сметати моје дете. Која ће да ме воли и ја њу, овај иметак и остатак живота да поделимо. Некако ми то изгледа не иде за руком а волео бих јер овде имају сви услови за живот, не треба ломити леђа имамо све машине ту је ауто пут нова сеоска кућа лепа кућа у Горњем Милановцу и лепо домаћинство овде у Коштунићима једино што недостаје је нека нормална особа која на живот гледа са ведрије стране нешто попут мене“, каже кроз осмех Зоран Мирковић.
Иначе, Зоран са својих непуних 35, 40 година важи за веома вредног и доброг човека, тешко да га можете срести да није насмејан а до сада га нико није видео љутог и да псује. Запослен је у Металцу у Горњем Милановцу али увек каже да је све што воли управо на обали ове прелепе реке која извире у Мокрој пећини под Равном Гором и у кући његових предака где се родио.
ТопПрес/ ГЗС