Пожега – Савремени бракови трају све краће, а успехом се сматра ако са партнером у заједници проведете и десет година. Да су везе некада биле много јаче најбоље доказује један брачни пар из Луновог села код Пожеге. Милојка и Момир Миливојевић, ускоро ће напунити читав век постојања на овом свету и упркос скоро читавом столећу, љубав их, кажу није напустила. Ових дана прославили су чак 71. годину срећног брака и романсе која је почела у првој половини прошлог века и то у једном школском дворишту.
Joш увек памте дан када је у школском дворишту ограђеном прошћем започела њихова романса и време када су прегрмели тешке, али и лепе дане борећи се да обезебеде егзистенцију за своју децу.
„Оженио сам се са 19 година, мајка ми је била болесна, и требало је да идем у војску, те да би нека женска рука могла да помогне, решио сам да је оженим. Можда је она могла да се уда и богатије, али, ми смо се као деца у школи заволели”, прича Момир за РИНУ.
Ова школска љубав траје и дан данас потврђује овај пар. Управо је то разлог што су се у њиховом дворишту након седам деценија поново зачули звуци хармонике.
„Момира се сећам из школских дана, био је добар, а враголаст”, прича Милојка са осмехом на лицу и додаје да није неку школу завршила, јер их је у образовању прекинуо рат.
Милојка и Момир кажу да су „ратни младенци” и ђаци, били су слични по успеху у школи, мада је кажу она знала боље песмице и добро их рецитовала.
Милојка је од супруга старија једну годину, а Момир са дечачким осмехом каже да је она на добитку, јер га је освојила.
„Сећам, се дана када смо ишли на вашаре и кад станем да разговарам са другом девојком, ништа јој не промиче”, казао је Момир.
Кажу да се сећају велике свадбе, а пре брака се није прилазило близу, мајке су у то време биле строге за своје ћерке.
„Мој отац је био решен да се оженим, морало је тако, јер сам био три године у војсци, те да се за то време не би нешто променило, морали смо да се венчамо пре војске како би наша љубав опстала и била сигурна. Нисам хтео да је варам”, истакао је Момир.
У то време свадбе су биле огромне, много сватова и родбине, комшилук, село пуно.
Тадашњи сватови одавно су се преселили на онај, а ови данашњи тек су стизали на овај свет.
Зорка Рајевац је једино дете ових вредних планинаца који су кажу направили само једну велику грешку у свом веку што нису имали још потомака.
„Овде сам одрасла, имала лепо детињство и предивне пожртвоване родитеље. Да је било још деце, они би исти били. Моји родитељи су веома радни, поштени, волели су се, лепо су се слагали. Ова кућа је зарађена радничком руком, док је стара кућа наслеђена од оца. Мој деда је био паметан, имао је троје деце, знао је да кад му се син ожени, треба да почне да ради, много су радили, те су зато остали са једним дететом плашећи се да ли ће моћи да прехране децу”, прича Зорка.
Њихова ћерка Зорка истиче да су се њени родитељи узели из љубави. Мајка је из богате породице, док је отац мало сиромашнији, али био је добар момак, Милојка је знала да одабере.
„Иначе, мој деда је одшколовао четворо деце и сви су са факултетском дипломом, мене, свог брата доктора и двоје моје деце, јер је мој супруг умро млад, морао је малио да помогне. Али, морам да кажем да ми је много жао што немам брата или сестру, ја сам такав човек, за мене не би био лош брат или лоша сестра. У сваком случају, поносна сам на своје родитеље”, закључила ћерка Зорка.
Комшија Радосав не сећа се Милојкине и Момирове прве свадбе, али на овој другој „Златној” наручио је неколико песама, а можда ове не би ни било да их на весеље није наговорио њихов синовац Драгољуб, који је у шали рекао да им није био на првој, а на овој може.
ТопПрес/ РИНА