Многи који су се успињали на Рудник тврде да је Островица један од најзанимљивијих делова ове планине – на читавих 758 метара надморске висине, овај врх, за који се верује да је остатак вулканске купе, спада међу изузетно физички и психички захтевне подухвате будући да има готово 230 метара успона.
Ипак, напор је истински вредан магичног призора који ће вас дочекати на врху – бескрајног пространства планинских масива, прекривених вековима старим шумама Рудника.
Кад прилазите рудничком побрђу, видећете силуету Островице или Острвице. На неким топографским картама води се као Острвица, али је у литератури и усменој пракси, за давно угашени вулкан, чешће у употреби назив Островица.
До врха, надморске висине 758 метара, није тешко доћи, тврде планинари. Ибарском магистралом иде се до скретања за насеље Рудник, затим ка селу Варнице одакле води маркирана стаза. Након ливаде и шуме, следи успон по стенама, који на неким местима изгледа опасан, али се да савладати. А када се, за око 45 минута, стигне до врха који доминира простором – заталасаном Шумадијом, пред хоризонтом људска чула дрхте.Островица припада северозападним огранцима Рудника – највише шумадијске планине и представља део ширег еруптивног терена Рудника и Шумадије. Одликује се изразитом индивидуалношћу, специфичном морфолошком физиономијом и истакнутим висинским положајем у односу на околни рељеф – наводе стручњаци Завода за заштиту природе Србије на чији је предлог првобитно заштићена 1980. године од стране општине Горњи Милановац као „Видиковац Островица“.
Ревизијом и усаглашавањем са постојећом законском регулативом, 2009. године проглашена је за Споменик природе „Островица“ на површини од безмало 14 ха. Ово значајно природно добро је на територији општине Горњи Милановац, катастарској општини Заграђе.
Островица је данас опустели камењар зарастао у шипражје, бодљикаво грмље и ретке траве. Доминирају голе стене на којима се још могу распознати трагови сливања лаве и њеног наглог хлађења. На врху има два неједнака зуба.
– Врхови су међусобно одвојени преседлином широком десетак метара. Постала је надимањем густих маса лаве и образовањем нека, о чему сведочи шиљати доминантни врх – наводи се у извештају Завода.
Подручје Островице и Заграђе – Трудељ, који представљају јединствен вулкански масив, изграђени су од кварцлатита и дацита са постепеним прелазима. Прве податке о петрографији еруптивних стена Островице дао је пионир геологије у Србији Јован Жујовић (1889).
У геолошкој прошлости, на простору данашње Србије, вулкански рад био је интензиван и захватао је велике површине. То се доказује присуством магматских стена: андезити, дацити, трахити, риолити, перидотити, гранити, габро, дијабази, пегматити, базалти…
Вулкански рад је, како наводе стручњаци, пратио читаву геолошку историју, а завршио се крајем терцијара, пре око два милиона година. За собом је оставио огромне масе еруптивних стена и пирокластичног материјала.
Вегетацијски припада зони храстових сладуново – церових шума. По значају и биљној разноликости издваја се станиште стена и камењара на коме опстају балканско-карпатски ендемит Рајхенбахова жута перуника, балкански ендемит мишјакиња и арктички флорни елемент каменика.
Островица је изузетан објекат културне баштине, бар би тако требало да буде, јер се на врху назиру остаци утврђеног града, чија тачна година изградње, као ни градитељ, нису познати. Претпоставља се да потиче још из античког периода.
Разни историјски подаци нам говоре, да су се у оквиру града, склањали дубровачки трговци и рудари из околних рудника, у периоду сукоба између Стефана Дечанског и Владислава II, после смрти краља Милутина.
Островица је играла изузетно важну улогу у одбрани тадашње српске државе, била је најважнија тврђава у овој области и ко је управљао њом, управљао је и целим овим крајем.
ТопПрес/ Извор: Информер, Лепоте Србије