Лазаревац, Дудовица – У селу Дудовица надомак Лазаревца један човек на Младенце, ове године, прославио је свој први век постојања на овом свету у којем је гледао лепоту, али је и на својим плећима пренео и претешке дане гледајући два пута смрти у очи. Човек који је краљу Александру Карађорђевићу ишао на сахрану и стајао покрај узглавља има два имена, Радован и Радовин и на оба се и данас одазива.
„Владао је тифус, колера и богиње у време кад сам се ја родио па се није крштавало, једно име на водици су ми дали то је Радовин а кум у цркви ми је дао име Радован, у личној карти ми пише Радовин а ја се одазивам на обадва. Дружио сам се са солунцима, мој отац је одликован са два одликовања. Недао Бог да овај народ доживи муке које су они тада преживљавали, ми смо ратовали, патили, тешка времена су била и недај Боже да се никада врате. Сећам се као да сада гледам када сам био краљу Александру у Тополи на сахрани, њега су убили у Марсеју“, каже деда Радован Милошевић.
И ретки су људи под овоземаљском капом који могу бистре главе да сведоче читав век уназад а деда Радован или Радовин се сећа свих догађаја из његовог живота. Убеђен је да је само божјом вољом и даље на овом свету иако нема ни друга ни пријатеља јер су се сви одавно преселили на онај свет, а једино он још увек сведочи о патњама нашег народа, болестима и разним мукама.
„Много тешко се живело, није се имало, владала је глад и немаштина. Све што смо имали сами смо стварали, много се радило а више смо трпели гладни него што смо били сити. Све што видите у овом дворишту било је покривено шинтом а ја сам ставио под цреп, копао сам бунар да дођем до воде. И даље радим иако сам остарио, риљам башту, сејем поврће, само стоку више не гајим, цепам дрва, одржавам кућу“, прича овај старина.
Стогодишњак из Дудовице је сведок читавог једног столећа овоземаљског живота а закорачио је у 11 деценију живота. За живота је променио десет матичара, 20 свештеника и 30 партијских председника општине, једног краља а Тита је надживео за скоро 40 година. Иако су га године притисле још увек се бори и сам одржава огњиште где се родио, једино му пада тешко што су му деца отишла у бели свет.
„Живим сам, деца су ми по свету, ћерка је у Америци, син је овде али су његова деца по свету. Ратовао сам за ову државу и нећу да је напустим, овде сам се родио и овде ћу да умрем то је мој дуг према отаџбини“, поручује деда Радован.
Каже да све једе сем јагњетине и пилећег белог меса, сам себи спрема храну и у ничему не оскудева иако нема пензију. Пре двадесет дана је вратио возачку дозволу и опростио се од фиће којег је возио све до свог стотог рођендана. Сам је себи за живота направио сандук и крстачу још пре 40 година и како каже, спремно чека кад ће га Бог позвати.
ТопПрес
