Чева, Пијемонте – Владан Јовановић (44) из Крагујевца, већ 13 година живи и ради у Чеви, насељу у Италији у округу Кунео, региону Пијемонте. Иако је запослен у фабрици која се бави месном индустријом, од спорта није одустао чак ни у карантинским условима. Тако је Владан, услед забране кретања због вируса корона, принуђен да вежба и трчи у свом стану од 100 м2.
„За ‘Ванредни Индивидуални Полумаратон’ сазнао сам гледајући Слободана Јотића на РТС -у и тако сам одлучио да покушам, иако услови не дозвољавају пуно. Вежбам у стану свакодневно, колико је то могуће, трчим уз степенице, низ степенице обзиром да живим на шестом спрату. Тако сам за потребе овог полумаратона дневни боравак претворио у тркачку стазу. У сали за ручавање склонио сам столице и онда у круг око стола, прво пет километара у једном правцу, па пет километара у другом, тако да сам за два сата и 16 минута истрчао полумаратон у стану од 21,14 километара што је психички веома било тешко, али успео сам“ – казао је за ТопПрес Владан Јовановић.
Иако иза себе има доста медаља са такмичења на полумаратонима и маратонима, ова Вип медаља за њега је посебна, јер ће га, како каже, подсећати на дане у изолацији и опасан вирус који је свима променио животе.
„Живим у регији која је друга по заражености и смртности после Ломбардије, када је све почело почетком фебруара нико то није озбиљно схватио. Сви су радили и све је било нормално, негде до 15. марта када је почео карантин, тада су изашле нове мере шта може а шта не. Ни тада људи нису озбиљно схватили, нико се није мирио са карантином, било је јако тешко у самом почетку. Ово је мало место, као Баточина у Србији, овде нема кретања као у целој Италији, 24 сата су исте мере, можемо да се крећемо уз посебне дозволе, куповина намирница, лекова и одлазак до болнице и одлазак на посао ко ради. Ових дана су мале олакшице, после два месеца карантина, али и уз те олакшице и даље је све сведено на минимум“ – истиче Јовановић.
Према његовим речима страха није било, али чудан осећај и неизвесност и даље су присутни.
„Ја не познајем никога ко је оболео од мојих познаника из ближе околине. Мени је ово јако тешко пало, не радимо, фирме су затворене. Ко живи у стану врло је тешко, кретање је минимално јако стресно. Спорт је отказан све је стало, деца не иду у школу и питање је да ли ће и у септембру кренути. Шта ће бити после свега овога, људи су забринути за посао. Свима су мисли усмерене на економију, не радимо, примамо 80 одсто од плате, немамо велике издатке али је неизвесно за даље, да ли ће нас вратити на посао“?
Јовановић истиче да је корона променила свакодневицу и живот на који су сви навикли. Висока смртност у Италији и тежак живот довели су га у дилему да ли треба остати и наставити живот у далекој земљи.
„Ломбардија је срце економије то је сада празна регија, колапс је. До сада нисам размишљао да се вратим у Србију, овде сам започео нови живот, купио сам стан, формирао породицу. Међутим, после овога вратио би се у родни крај ако би имао солидан и добро плаћен посао“ – мишљења је Јовановић.
ТопПрес