Чачак – Док незапамћено квропролиће тресе Палестину и ужасне слике рата свакодневно гледамо на друштвеним мрежама, још једном се показује колико тежак и захтеван може бити посао новинара. Неретко оспоравани, али они су ти који такође често због добре приче и правовременог извештавања свој живот излажу опасности. Данас у ери модерних технологија све је много лакше, а некада је бавити се новинарством што у рату, што у миру било прави изазов. Гвозден Оташевић (72) чувени новинар из Чачка, који је пензију стекао управо радећи тај поса,о и сам је био ратни репортер, али је пре неколико деценија све било другачије.
– Ратно извештавање је била и остала једна велика мука, наша заједничка. Наши војници, још дечаци, изгинуше у минском пољу код хрватског Карловца, диктирам љихова имена а дактилографкиња у редакцији у Београду, плаче, не може да се заустави. И мени игра јабучица. Извештавао сам најпре из Приштине око три године, одакле су ме послали, тако ми стоји у путном налогу, да извештавам са подручја Баније, Лике и Кордуна. Читав тај велики простор имао је само пет телефона којима су могли да служе цивили, дакле и новинари. Војнић, Глина, Петриња, Вргинмост и мислим Слуњ. Чиста лутрија била је доћи до слушалице и добити везу. Ако не може тако, онда трк у Босну, 60 километара. Хотел у Босанском Новом, на Уни, такође је имао једну линију и било је боже помози, каже за РИНУ жива легенда чачанског новинарства и дугогодишњи дописник Политике.
Он додаје да је данас све лакше, али и да се са савременом технологијом и видео материјалом може направити свашта, па је и могућност за дезинформације много већа.
– Тако је „Њујорк тајмс” објавио фотографију из Приједора, о чему сам и ја касније писао. Он је сликао мештане Босанце на бодљикавој жици, па је екипа објавила да они, уствари, леже заробљени у логору и желе да побегну од злих Срба, на слободу. Истина је, уствари следећа: јесу били на жици, покушавајући да дођу до казана где се делила храна, а Американац их је снимио из логора. На Блиском истоку, иначе, траје сукоб два веома отпорна народа. Израелаци су почели ту да се насељавају 1948. године кад су имали само 800.000 становника, данас десет пута више, и то на месту где 90 одсто простора заузима пустиња Негев. Са друге стране, Палестинци су веома учен народ. Нису имали земљу да би се бавили пољопривредом, па су морали да се школују или савладају некакв занат, истиче Оташевић.
Када је он, пре скоро пола века, као свршени студент Факултета политичких наука почињао да се бави новинарством нбило је само неколико гласила у Чачку. Један радио и једне штампане новине, док су своје дописнике имали су дневници „Политика”, „Политика експрес”, „Вечерње новости” и „Борба” као и Радио Београд, док су за телевизију прилоге правиле екипе које дођу из главног града. Како је било радити без мобилних телефона и интернета, како су долазили до информација и заказивали интервју, наш саговорник имао је конкретан одговор.
– Лако, Срби су увек волели да причају. Не каже се узалуд да је за чување тајне на нашим просторима један човек мало а двојица су већ много. Једноставно је било доћи до вести ако се крећете где и обичан народ. Дакле, по градским кафанама, на пијаци или о годетима. Такође, доста поуздан извор били су, може данас да прича ко шта хоће, састанци партијских организација по фабрикама и колективима. Ту су сачињавани записници о току заседња и колико ујутро секретар партије у предузећу записник је доносио у стручну службу Општинског комитета Савеза комуниста, и ту је лепо стајало ко је нешто рекао и шта. Чак и код унутарпартијских обрачуна, радило се углавном о поузданим чињеницама, јер била је потребна велика петља да би неко устао на партијском састанку и кренуо систематски да лаже, рекао је Оташевић.
Свако од тадашњих новинара имао је свој начин рада, а Гвоздену није било тешко да читав дан седи на заседњу Извршног савета, данас је то Градско веће, иако днени ред који би добили није обећавао скоро ништа занимљиво.
– Чланови савета се најпре испричају, неки и теоретишу нашироко и надугачко али их полако стиже умор, па сам тако једном тек у седмом сату седнице дочекао својих пет минута, кад је на ред дошла нека тачка која ништа посебно не обећава, рецимо давање назива локалима на подручју Чачка. Половина чланова била је за то да се једној, новој кафани у Горњој Трепчи дозволи да стави назив „Југ Богдан”, док је друга половина била против, ценећи да наш славни предак није заслужио да му цењено име стоји на неком сеоском бирцузу. Терали су тако пола сата, довољно да сакупим податке за неколико добрих текстова. Име оца деветорице Југовића, који остаде на Косову 1389, ипак је напослетку освануло на довратку кафане испод Вујна и Буковика, присећа се овај новинар.
Бројни су лепи, али и мање лепи догађаји које је током своје дугачке новинарске каријере забележио, а има и анегдота које са осмехом препричава. Како је у природи човека да кроз свој живот много више заборави него што запамти, Оташевић је својевремено, осамдесетих година прошлог века, обећао себи да ће једном ипак објавити због чега је неки чича из Трнаве, седећи пијан пред продавницом, одатле морао да иде у затвор на 15 дана. Кад је прегурао са пивом отело му се те запева: „Краљу Перо, бог те ј…, што не дође кад си требо.” То је забележио неки доушник а пренео специјални билтен, који је требало да остане тајна. Штампан је у само неколико примерака и редовно достављан политичкој елити у граду.
– Пријатељ који је био на власти да ми на кратко да то погледам пред њим и одмах почнем да се скирам: шта ми вреди што знам шта је било кад не могу то да објавим у изворном облику због оног глагола који почиње са ј. Тридесетак година касније, на крају прве деценије овог века, ево нове прилике. Прошле су године и вунена времена и сад је дошло доба кад може да прича ко шта хоће, да лаже и ништа да му не могу. Сетим се оне моје белешке и пошањем је уреднику заједно са још неколико бисера из ранијег политичког жовота овог града. А он паметан, текст ставио на прву страну „Политике”, онако како сам га срочио: „Краљу Перо, бог те ј… што ме дође кад си требо”. Читав текст, иначе, оденуо сам у један афоризам. Мислим да иде отприлике овако: Каква су ово времена дошла, могу да причам свашта и никоме ништа. Хоћу, брате, кад лајем, да ме кошта, уз осмех прича Оташевић.
За крај, овај новинар старог кова наглашава да у овом не тако лаком послу постоје људи који су, полазећи дословно од нуле, направили велико име у новинарству. Али, све је више случајева да се новинарством „бави свако”.
– Многе колеге муку муче са основним обласима граматике: падеж, време, род, број. Довољно је да стану уживо пред камеру да бисте видели колико не знају а ми, кажу теоретичари, данас живимо у визуелној цивилизацији. Недавно сам нашао податке о једном истраживању у Јужној Кореји, која је сада међу водећим привредним силама свог континента. Тамо чак четвртина становништва не чита новине нити гледа телевизију. Како се, онда, обавештавају о новостима? Једноставно, свако носи таблет и листа га док чека превоз или седи у метроу. Сва је прилика да је то будућност ове професије и прилика за неке колеге да стекну славу и новац. Међутим, таквих талената, тако је у сваком занимању, увек је само мали број, док ће већина морати да ради, за обичну плату, оно што им уредници нареде, закључује Оташевић.
ТопПрес/РИНА