Топола – Од када примењујем овај режим држања неупоредиво се повећала продуктивност и дуговечност прасиља, каже Драган Јовановић из Загорице и додаје да ришкање погодује и воћкама као и уклањање опалих мумифицираних плодова и коштица.
Свињарство је одувек било присутно на нашим просторима, а убојница за зиму била је обавезна у скоро сваком домаћинству. Пространи воћњаци углавном шљивици били су обори где су се свиње у летњим месецима одгајале, а исхрана је била заснована на отпацима из домаћинства уз додатак кукуруза. Овако утовљена грла била су идеална за зимски период, пише Агроклуб.
„Харем“ од 19 женки
Такав начин узгоја одавно је превазиђен, а савремени објекти и боксови заменили су природу и свеж ваздух. Међутим, на једном имању у селу Загорица код Тополе још увек се гаје свиње као некада уз додатак и савременог узгоја.
„Њихов боравак у природи траје од момента залучења прасади до две недеље пре новог прашења. Тада улазе у прасилиште где остају до навршетка шест недеља сисања прасића. Што се исхране тиче у природи је доста разноврсна док за време боравка у прасилишту добијају искључиво концентрат“, каже Драган Јовановић из тополског села.
Овај домаћин истиче да су погодности оваквог узгоја вишеструке првенствено за воћњак, а потом и за квалитет меса.
„Ришкање сасвим сигурно погодује воћкама као и уклањање опалих мумифицираних плодова и коштица. Негативна ствар је што често животиње поломе ниске гране које могу лако дохватити“, каже и наглашава да њихово роварење има изузетне бенефите нарочито за површински слој земљишта.
„Не могу рећи да сам приметио неке значајне разлике у односу на принос или квалитет плодова јер шљива има своју динамику рађања и квалитет плода који је из године у годину различит. Позитивних ефеката свакако има и то је јако приметно. Свиње бушкају тај површински слој који се највише обрађује и најбрже истроши у смислу корисних елемената. Роварењем растресају и премештају земљиште тако да уситњавању и значајно побољшавају структуру. Такође, уништавају корове и својим изметом ђубре земљу што је од изузетне важности.“
У његовом воћњаку заступљено је неколико сорти шљиве; стара аутохтона црвењача, чачанска рана, а засађено је и неколико стабала дуње.
Што се животиња тиче за њих је прави ужитак боравак у природи. То су приплодне крмаче са којима је увек и један вепар нераст“, каже овај шумадијски произвођач и додаје да тренутно вепров харем броји 19 женки, а заступљено је више раса, ландрас, хемпшир, дурок, јоркшир, пиетрен, плус три женке аутохтоних раса мангулица, моравка и ресавка.
Повећала се продуктивност и дуговечност прасиља
Према његовим речима овакав систем узгоја дао је бројне бенефите не само крмачама које су у природи већ се позитиван ефекат приметио и код младих које оне донесу на свет.
„Од када примењујем овај режим држања неупоредиво се повећала продуктивност и дуговечност прасиља. Прасићи су неупоредиво виталнији на рођењу, отпорнији на болести и вирусе током одгоја и пораста. Ветеринар ретко када има посла у мојим оборима. Укус меса тако одгајаних животиња је изванредан. О томе могу посведочити многобројни купци“, тврди овај сточар.
„Вратимо се природи“
Он је мишљења да и ми и животиње треба да се окренемо природи јер је управо тамо лек за многе болести.
„По мом мишљењу и из мог искуства свако ко има услова за овакав начин држања животиња требало би да га примени. Лакше је јер нема свакодневног чишћења обора, сасвим сигурно је здравије за животиње. Крајње је време да се почнемо што је више могуће враћати природи.“
Иначе, свиње воле блато, роварење и каљугање које им је неопходно у смислу терморегулације, али и заштите од ектопаразита. Због тога је боравак у природи у слободном систему узгоја права благодет за ову врсту животиња.
ТопПрес/ Извор: Агроклуб
