Горњи Милановац – Ако нисте знали да наковањ плаћате по килограму живе ваге јагњетине, а да за клепање мотике морати издвојити литар љуте ракије, онда сигурно никада нисте били у ковачкој радионици Ђорђа Ђорђевића из околине Горњег Милановца. Овај знатлија још увек чува стару славу овог посла који полако губи у трци са модернизацијом. Спреман је, како каже, бесплатно да обучи младе људе који имају жељу за радом.
„Најтеже ми пада што у овом послу немам наследника. Драге воље бих научио неколико омладинаца свим вештинама ковачког заната, од ког је некад могла да се заради директорска плата.Сада је то мање, али опет може да се живи пристојно. Ја сам као ковач саградио три куће и одшколовао синове, па би и неко други сада радећи уз чекић и наковањ могао да издржава породицу. Иако је дошло време модерних технологија, потписујем да за доброг ковача увек има посла“, рекао је за РИНУ мајстор Ђоле.
У свему што ради, Ђорђе је прецизан, а свој ручни рад пореди са уметношћу, секира коју он наоштри, прича, може да траје вечно. Кроз свој радни век научио је још два заната, а највећу подршку у свему пружала му је супруга Радмила која је неретко време проводила са њим у радионици.
„Кад смо били млади ја сам имала жељу да купимо стан и да у њему живимо, чак смо били подигли и кредит, али Ђоле се само одједном предомислио јер се сетио да у стану нема где да „чука у гвожђе“ и онда смо почели да зидамо кућу, где је он један део дворишта оспособио за своју радионицу. Научио је и мене неким основним стварима ковачког заната, па сам му често помагала, знао је некада да ради и целу ноћ“, каже Радмила.
Ђорђе се може похвалити да у свом животном веку од 68 година има скоро 90 година радног стажа, јер је прву смену одрђивао у горњомилановачким фабрикама, а другу у својој ковачкој радионици. И можда му руке јесу биле гараве, али образ и зарада били су чисти.
ТопПрес/ РИНА