Држава од дажбина инкасира 140 милијарди динара

Држава од дажбина инкасира 140 милијарди динара

Држава од такси и накнада које наплати грађанима и привреди годишње приходује око 140 милијарди динара. То, међутим, није коначни износ јер се подаци о приходима од појединих дажбина нигде не објављују. У Регистру непореских намета исказани су подаци „Трезора” и објављених финансијских извештаја посебних тела, која наплаћују неку од 591 таксе и накнаде.
Једна од основних препорука УСАИД, управо јесте да се сви приходи од намета прописаних законом или подзаконским актом морају наплаћивати преко „Трезора”, независно од тога ко је прималац и корисник прихода (републички или градски буџет или регулаторно тело).

– На овај начин, омогућио би се јасан увид у обим овако наплаћених средстава, а то је први корак у анализи начина њихове употребе – наводе у УСАИД-у.
Аутори овог регистра детектовали су 25 парафискалних намета, који су
кандидати за укидање или укључивање у неки од пореза. Међу њима су накнада за претварање права коришћења у право својине на грађевинском земљишту, комунална такса за истицање фирме, накнада за поштанске услуге, комунална накнада и сличне. Подсетимо, под парафискалом се подразумева јавна дажбина, која је по својој суштини порез (не добија се непосредно нека конкретна услуга или право), а зове се „накнадом“, као и дажбина чија висина је несразмерно велика добијеној услузи или праву.

– Управо ових дана се одржава јавна расправа о Нацрту закона о накнадама у којем су се нашле четири „накнаде“ које то нису: накнада за обавезне резерве деривата нафте, накнада за биогорива, накнада за унапређење енергетске ефикасности и накнада за заштиту и унапређење животне средине (тзв. еко-такса). Основ плаћања ни за једну од ових накнада није коришћење било ког јавног добра, те зато не би требало да се нађу у Закону о накнадама – кажу у УСАИД-у за „Политику”.

Драгољуб Рајић, координатор „Мреже за пословну подршку”, наглашава да постоји сет накнада, које овим пописом нису обухваћене. Једна од њих је накнада за тестирање грађевинских материјала. Сваке године се на нашем тржишту појави 200 до 300 нових материјала. Увозници плаћају накнаду Институту за материјале и Акредитационом телу, а трошкови по једном материјалу су између милион и милион и по динара.
– Апсурд је да чак немају модерну опрему којом се може проверити квалитет материјала. Наплаћује се само добијање папира са печатом. Тако је и код наводних атеста електроматеријала, који годишње коштају привреду и грађане око седам до осам милиона евра – наводи Рајић.
– Исти случај је са узорковањем брисева радних површина у супермаркетима, које годишње кошта 3,6 милиона евра цео трговински сектор. Због тога нам је између осталог храна 35 одсто скупља него у Мађарској. Трговци једноставно све трошкове укалкулишу у цену робе – каже Рајић.
Основно питање, по њему је зашто су толико скупе поједине дажбине. Он не спори да неке таксе и накнаде морају да се плаћају, али оне треба да буду реално вредноване и да одговарају реалној цени услуге.
Све то би требало да буде регулисано Законом о накнадама. Али, треба имати у виду да рад привреде регулише 169 закона и 300 подзаконских аката. Локалне самоуправе имају више од 10.000 прописа, и свака од њих различито разрезује намете – све те прописе треба усагласити и спаковати у један закон.

ТопПрес/ Извор: Политика, Маријана Авакумовић