Ивањички кромпир одавно више није „ивањички“. Ни српски кромпир није више српски, већ више од 90 одсто „домаћег“ кромпира настало је, нажалост, из холандског семена! Наиме, од када је пре више од десет година Центар за кромпир „Гуча“ престао да производи семенски материјал, он је почео да се увози из Холандије и Немачке. Сваке године наша земља из иностранства набави семенског кромпира у вредности од пет до шест милиона евра.
Наша основна делатност била је да производимо семенски кромпир, јер смо лоцирани на правом месту, да обухватимо Рашки, Златиборски и Моравички округ – казао је некадашњи директром Центра за кромпир „Гуча“ Милић Домановић. – Разни утицаји и монополисти, међутим, успели су да то угасе и ми смо изгубили трку са приватним сектором. Сада, Србија сваке године увезе више од 6.000 тона семенског кромпира. Овде сада радимо малу производњу, мини-кртола, али то је мала замена за увоз. Покушава се и са оживљавањем старих сорти, међу којима је и „месечар“. То је некад била „абецеда“ кромпира, који је био добро адаптиран, отпоран и са добрим приносима.
Како објашњава Домановић, у Гучи се ради пројекат како би се афирмисала домаћа производња, кроз нове технологије, аеропонике (гајење у ваздуху), у произвдоњи семенског кромпира.
Ипак, у пракси то све фукнционише тако што пољопривредници, који се баве узгајањем кромпира, купују семенски материјал – „елиту“, то умножавају и продају као домаћи кромпир. Део се оставља за другу генерацију, као семе, а део иде у продају, као конзумни кромпир. Тако се од „елите“ добија „оригинал“, онда поновном сетвом прва репродукција и евентуално може и друга. Ипак, с обзиром на велико присуство вируса, зауставља се већ код прве репродукције.
– Тај кромпир можемо да зовемо „српским“ иако се семе увози из Холандије и Немачке – објашњава Зоран Брочић, професор ратарства и повртарства на Пољопривредном факултету у Београду. – Климатски и земљишни услови дају ту традицију гајења кромпира. „Елиту“ увозимо, а код нас су једна или две генерације. Ипак, једва 10 одсто да имамо правог семена. Немамо ни квалитетно домаће семе, а нарочито за неку површину од око 40.000 хектара, колико покрива кромпир у Србији. Када се то све погледа, на укупној површини, можемо да кажемо да не садимо квалитетно семе кромпира.
У Србији су још пре четири деценије створене три сорте кромпира, али њих данас у проузводњи нема. Како прича Ратко Вукићевић, директор и власник фирме „Агромобил“ у Гучи, произвођачи углавном увозе семе класе „елита“, да би од њега створили семе класе „А“.
– Произвођач из Ивањице купи неколико стотина килограма елитног семена и посеје га на својој парцели уз меркантилни кромпир, који већ узгаја – објашњава Вукићевић. – На тај начин умножава семе, али се оно брзо зарази вирусима, јер да би се стварао квалитетан семенски кромпир морају да постоје стриктна правила. Са таквим семеном овај произвођач касније се појави у Војводини са причом како је то ивањички кромпир, што апсолутно нема везе са истином.
Семе кромпира настало у оваквим условима не може да даје приносе какве би требало, већ су приноси за трећину или чак половину мањи.
ОЖИВЉАВАЊЕ ДОМАЋЕ СОРТЕ
Према речима професора Брочића, Центар за кромпир „Гуча“ је до 2005. године производио домаће семе и домаће сорте, а онда је финансијски пропао. Сада постоји група ентузијаста који раде на оживљавању, али је потребно бар пет година да се успостави циклус производње.
– Радимо на томе да старе, одомаћене сорте вратимо поново у производњу и да их оздравимо – истиче професор Брочић. – Можда не бисмо могли сав семенски материјал да производимо у Гучи, али 20 одсто од укупног семенског кромпира можемо. Некада су у овај посао били укључени и други пољопривредници, задруге и кооперанти.
ТопПрес/ Извор: Вечерње новости