Да пастирски посао није нимало лак, потврдио нам је Раде, Београђанин у шезедесетим годинама, који је пре две године отишао на Радан планину да би на планини чувао овце и зарадио неки динар. Ради од јутра до мрака, бори се са вуковима, а плата му је око 35.000 динара.
– Пастирски посао је катастрофа. Ангажовани сте 24 сата. Током целе године сте на планини, радите по киши, граду, снегу, мећави… и оправдано је што људи траже више од хиљаду евра за овај посао, верујте ми. Две године радим ово, а да сам знао да ће бити овако не бих пристао ни за 2.000 евра да ми плате – каже Раде у исповести за “Блиц”.
Он описује свој уобичајени радни дан са око 140 оваца.
– Устајем ујутро у четири сата, попијем кафу и прво идем да обиђем овце да видим да ли има неко ново јагње. Затим чистим корита где им стављам храну, мало им дам соли и жита и чим се макне роса, водим их у планину. Тада почиње јурњава са њима која траје траје цео дан. Значи, нема ни доручка. Цео дан сам у покрету. Може да се предахне сат-два једино око поднева. Ако је лето и врућина овце одмарају највише три сата и то је једини одмор у току дана. После тога идем са овцама и до пола осам увече сам на ногама. На крају дана прво седнем да дођем себи – описује своје дневне обавезе.
Каже да је овај посао посебно напоран на планини где има вукова на сваком кораку и ту му највећу и једину помоћ пружају два пса шарпланинца.
– Ево и јутрос су ми на стадо ударили вукови. То је језиво, боље да вам не причам како то изгледа. Вукови ударе у стадо и онда се овце раштркају на све стране. Јутрос су напали и женку шарпланинца, то је било толико страшно да је она побегла мени у ноге. Ако успеју да одвоје стадо од тебе, онда можеш само да бројиш заклане овце. Јер вук не закоље једну овцу, он иде редом – прича повишеним гласом овај пастир.
Њему, каже за две године вукови нису направили никакву штету, али многи су тако остали без оваца.
– Добра су ми ова два шарпланинца и ја пазим то стадо као да је моје, али верујте ми да понекад не могу ни да једем од умора. Често чим затворим стоку увече легнем да спавам – истиче Раде.Слободног викенда ни одмора нема, а о летовању не може ни да размишља.
– Не разумем да неки чобанин може да оде на море и у бању, ко што причају да нуде неке газде, ја сам једино “био на одмору” кад ме стисла болест. Морао је да дође санитет по мене да ми дају инфузију, одвезли су ме за Београд, где сам добио још три инфузије – присећа се он и додаје да је сасвим оправдано да пастири траже веће плате за овај посао.
– Људима звучи чудно што нико неће ово да ради за мале паре. Негде до прошле године, до пролећа је било да су чобани плаћени око 500, 600 евра и сада је оправдано скочила цена на 1.000 евра јер неће чобани за мање да се баве стоком. Неће ни млађи људи ово да раде. Сад да им понудите 1.500 евра неће издржати ни месец дана, сигуран сам – тврди он.
Његова примања, каже нису ни приближна овим цифрама јер он месечно зарађује око 35.000 динара и то што му газда купује цигаре. Каже да тренутно нема други начин да заради али нада се да ће ускоро у пензију.Иначе, Раде није одувек пастир. Живео је скромно са породицом у Београду и радио у државној фирми. Онда је његов син пре, како каже, пет, шест година имао операцију на срцу и од тад не може да врати дугове, а био је принуђен да он и супруга подигну кредит. Убрзо је и Раде добио дијабетес и тада је одлучио да промени средину и начин живота надајући се да ће њему пријати природа те да ће више зарадити за породицу.
– Од једне скромне породице која је нормално живела у Београду доведени смо до пропасти од кад сам почео да чувам овце. Ја сам пред пензијом и разболео сам се, био сам пет месеци у болници па сам мислио да ће ми пријати промена, да одем из градске гужве на чист ваздух, уз физичку активност… Наравно, милслио сам и да може да се заради чувајући овце…али сам се грдно преварио. Ево не могу више ни здравствено да издржим, ноге ми отказују, зимус сам се једва извукао – прича замишљено Раде, али нема више времена за разговор, мора да се посвети овцама.
ТопПрес/ Извор: Блиц