Власници предузећа у Србији све чешће се обраћају фирмама које се баве факторингом, односно наплатом будућег потраживања, како би за своје услуге или испоручену робу добили новац унапред, те на тај начин избегли праксу да месецима чекају своје паре.
Иако је потреба за услугом факторинга присутна годинама у српској привреди, пракса показује да се домаће компаније одлучују за ангажовање фирми (Фактора) за наплату будућег потраживања тек кад су већ потписали уговор о продаји и испоручили своју услугу или робу.
Фирме, због немогућности да наплате потраживања након продаје услуга или робе, често долазе у финансијске проблеме и не могу да сервисирају своје редовне обавезе па због уговорених „скупих“ послова постају неликвидне или, у најгорем случају, иду у стечај.
Међутим, када су предузећа већ продала робу, према Закону, услуга факторинга им није доступна већ могу, или да иду на финансијско реструктурирање својих дугова или да продају своја дуговања „трећим лицима“ која ће за њих покушати да наплате потраживања.
Према подацима Секције за развој факторинга Привредне коморе Србије (ПКС), промет факторинга у 2017. години износио је 607 милиона евра, што је за 15 одсто више у односу на 2016. годину.
Ови подаци, објашњава Владимир Ђорђевић из Удружења за банкарство ПКС, указују да расте број услуга факторинга у Србији као и развој овог вида финансирања привредних активности.
„Уколико купац узме робу коју није платио, у том случају се не ангажује фактор, јер није реч о принудној наплати већ о финансирању будућих потраживања“, каже Ђорђевић.
Уобичајено је, каже, да се уговор о факторингу потписује у исто време кад и уговор о продаји робе или пружању услуга .
„И тада сав свој новац добијете одмах, а касније фактор наплаћује у своје име и за свој рачун од трећег лица“.
Велика је разлика између наплате потраживања које је дефинисано законом и „утеривања дугова“ када се „ангажују стручњаци“ који обилазе дужника и прете.
Уколико је реч о наплати дуговања, по закону је могуће да једна фирма прода другој своја потраживања и легално преговара са дужницима, док када се ради о уступању потраживања физичким лицима, фирмама и грађанима то није дозвољено.
Разлика између утеривача дугова и факторинга је, каже Ђорђевић, јасно дефинисана Законом о факторингу из 2013. године, а овим послом се могу бавити привредна друштва, као и пословне банке и осигуравајуће куће уз надзор Народне банке Србије.
Факторинг представља вид финансирања где предузеће које очекује приход (има потраживање), продаје та потраживања трећој страни (Фактору) и одмах добија ликвидна средства неопходна за своје пословање, а предности ове услуге су што предузеће обезбеђује конкурентску предност у продаји производа и услуга јер се купцима могу понудити дужи рокови плаћања, а добијена средства реинвестирати у сопствену производњу.
Када предузећа покушавају да дођу до свог новца за испоручену робу или услугу, закони Србије дозвољавају да се ангажују агенције које ће за њих да зову дужника и преговарају о начину враћања дуговања, али оне немају могућност да потраживања сама наплате нити да одузимају имовину дужника.
Фирме у Србији се, кажу стручњаци, најчешће не одлучују да свој новац траже путем суда и принудне наплате, што због дугих и скупих судских процеса, што због тога што на тај начин губе клијента.
Тренутно је у Србији 14 привредних друштава уписано у регистар факторинга у Агенцији за привредне регистре (АПР), а осим њих, овим послом се баве и пословне банке као и Агенција за осигурање и финансирање извоза Србије (АОФИ) .
Стручњаци објашњавају да за разлику од кредита, где се одлука о кредитирању заснива на бонитету фирме и колатералу који фирма може да обезбеди, код факторинга је квалитет потраживања испред квалитета колатерала.
При томе, факторинг предузеће одмах исплаћује део потраживања предузећу клијенту, до 90 одсто, док преостали део користи за исправке потраживања и ставља их на располагање клијенту после наплате потраживања од стране факторинг предузећа.
Факторинг предузеће углавном наплаћује провизију у одређеном проценту од износа потраживања факторинг услуге, што укључује и ризик и камату кредитирања клијента од момента откупа до наплате потраживања.
Према подацима Међународног удружења факторинг компанија (ФЦИ) која има око 400 чланица у 90 земаља, ова индустрија у прошлој години бележи укупан раст од шест одсто, а вредност овог тржишта се процењује на око три хиљаде милијарди долара.
Процене кажу да у Србији, факторинг промет учествује у БДП-у са око 1,6 процената, док је у ЕУ та цифра преко 10 одсто.
Као највећи изазови са којим се ова финансијска услуга суочава на тржишту Србије, оцењују у ПКС, су нерадо учешће великих дужника и трговинских ланаца, несолвентност и неликвидност домаће привреде као и недовољна информисаност малих и средњих предузећа о факторинг производу.
ТопПрес/ Извор: Танјуг