Нова Варош – Нема зимнице без пекмеза, а колачи од шљива маџарки и сушено воће су, као и некада из бакиног сандука – главна посластица.
Овог искуства, али и умећа предака се, као и друга домаћинства на планини Муртеници, држе Недељко (65) и Видојка (57) Грујичић из нововарошког села Драглица.
Уз главни посао ових дана – сакупљање крушака за ракију, Грујичићи узгред припремају традиционалне и готово заборављене посластице од воћа са окућнице, из пристрањака и доља, заклоњених од севера у недрима Муртенице. На хиљаду метара надморске висине све се спрема и чува на старински начин, а посебна пажња поклања колачу од шљива.
-При крају кувања, у пекмез се додаје неколико кашика пшеничног брашна, које помаже да колач има укус и густину и да се брже осуши. Око месец дана траје сушење на листу купуса и дасци у колиби, колач се једном преврне и онда чува у папирној кеси, а рок трајања му је и три године – казује домаћица Видојка.
Овде чувају и традицију да се колач послужује у ретким и празничним приликама, а најчешће кад стигну унуци Софија и Дуња из Чајетине и Радоје и Милош из Београда, али и деца из комшилука.
– По старом обичају, колач се на Детинце, Оце, Материце или Бадњи дан и Божић нареже као пршута. А шљивов колач може да се спреми једино од маџарки, и то зрелих, па не треба додавати шећер – подсећа Недељко и жали што болест “шарка” проређује стабла ове сорте шљиве.
У засеоку испод Таламбаса и Бријача нема савремених сушара, али зиму не чекају без сушеног воћа. Ниске исечених крушака и јабука суши промаја: на брвнима, под стрехом, као и шљиве нанизане на прут. Понекад дрва “смедеревца” у кухињи, на решетки у рерни и тихој ватри, греју кришке воћа сат и по, па се сушење наставља на полицама колибе или под тремом.
А ако година омане и не роди у башти и воћњаку, тегле и флаше у шпајзу Грујичићи пуне плодовима са пропланака и шумарака планине. Јесенас су продали и преко 200 килограма шипурака, биће и дрењина. Вичан у налажењу пањева борова “столаша” и вађењу луча, као и справљању мелема од смоле, воска и лековитих трава, Недељко зна где су станишта враниловке, омана, подубице, вирка, мацине траве, пречице, иве…
Крепио Солунце у рововима
У селима Муртенице још се препричавају сећања Солунаца, како су на мобилизацијe с почетка 20. века и регрути, а и трећепозивци, одлазили са покојим шљивовим колачем и парчетом воска у торби. И дуго су их чували да, због калоричне вредности, окрепе снагу, да поделе са другом у рову и преживе у ратним приликама… Говорили су и да је лековито ако на колачу има трагова буђи.
Чабар и кључ
Пекмез се некада кувао у ракијском казану и по 60 килограма се чувало у чабру од буковог дрвета, а и мањим земљаним и дрвеним судовима. Пун си среће кад ти за ужину пекмезом намажу кришке хлеба. А суве воћке баба Војка закључавала је у сандуку и кључ носила за појасом или у прслуку – присећа се наш саговорник.
ТопПрес/ ГЗС, Новости, Д. Гагричић
Коментари су затворене